Благо Србије за ОИ у Лос Анђелесу - Страхиња: Највише сам захвалан мајци Милијани...

Страхиња Драгосављевић не задовољава се освојеним, свака медаља је само подстрек за нову. Осамнаестогодишњи кајакаш граби напред, завеслај по завеслај, ка врху.

Иако је још веома млад, већ је освојио европска злата и као млађи и као старији сениор. Али оно што га издваја није број медаља, већ зрелост, одлучност, посвећеност и веровање у процес. Са сваком трком и сваким уласком у воду с поносом представља Србију, што му, како истиче, даје додатну снагу да пружи и последњи атом снаге.

Спортски пут Бачкопаланчанина, иако већ исписан импресивним резултатима, тек је у успону. Темељ му чврсто држе породица и тренер Симо Болтић. А циљеви? Велики су, али достижни. Неки су већ остварени, други су на видику. Јер кад им срцем идеш у сусрет, вером и отаџбином у мислима – ништа није немогуће.

За само две недеље, успели сте да освојите злато на Првенству Европе у Чешкој за сениоре и злато на Шампионату Старог континента у Румунији за млађе сениоре. Које су разлике између ова два такмичења и ова два одличја?

– Велика је разлика између јуниора, млађих сениора и правих сениора, нарочито кад говоримо о припреми за такмичење и организацији. Јуниори схватају такмичење опуштеније, дошли су да се забаве. Код сениора је то озбиљније, максимално су усредсређени с циљем да дају најбоље од себе. Другачији су тренинзи, тим, чување енергије и још неке ситнице које свеукупно значе. Лакша ми је била трка на Европском првенству млађих сениора, јер сам знао шта могу да очекујем, какви су остали и колико вредим – рекао је Страхиња Драгосављевић на почетку разговора за Спортски журнал.

Осим дисциплине К1 200 м, учествовали сте и у категорији К2 500 м у двоседу са Вељком Вјештицом. Били сте у финалу и мало је недостајало да освојите неку од медаља. Колико вам је тешко пало што нисте?

– Пало ми је доста тешко, поготово зато што је Вељко имао само ту једну дисциплину током целог такмичења и знам да је дао све од себе. Донекле сматрам да је била моја грешка у последњих неколико завеслаја, али то само говори колико је суров спорт. Били смо готово до последњег тренутка у трци за неко одличје, али смо изгубили ритам, осетио сам да су нас прешла двојица и на крају смо завршили пети. Поносни смо јер смо се борили до завршнице и та трка ће нам послужити као добра лекција за наредне. Колико год да смо остварени такмичари, и даље смо млади, још учимо и има простора за усавршавање. Ускоро нас очекује Првенство света за јуниоре и млађе сениоре у Португалији, радили смо доста, вежбали смо на неким детаљима и, ако Бог да, идемо по медаљу.

Имали сте размак од око четири сата између трке с Вељком и своје на К1 200 м. Да ли је тај приличан временски размак добар, јер можете да разбистрите мисли и да се лепо припремите за оно што Вас чека или је лоше, јер размишљате о томе шта сте могли другачије да урадите у трци која је већ била?

– Све то зависи од особе. Некоме више одговара да му је трка дан за даном, некоме да одради две-три трке у дану, а онда да их нема неколико дана до финала. Мени је свеједно – какав год да је распоред знам шта ми је задатак, шта морам да урадим и то ћу да урадим. Тако да ми то није превелики проблем. Не размишљам пуно о трци која је била, кад схватим да имам следећу, претходна је избрисана. Између трка волим да будем сам, то ми прија. Не волим пуно да губим енергију на неке приче шта је могло другачије јер је то прошло и не могу ништа да променим.

Често наглашавате колико Вам значи подршка тренера Симе Болтића, како бисте описали ваш однос?

– Веома смо повезани и велики смо пријатељи. Чувао ме је кад сам био мали, брат Марко и он су исто годиште па су и кумови. Причамо опуштено и другарски, али имамо и део кад разговарамо озбиљно у односу тренера и такмичара. Ради све оно што би требало ја да чиним као такмичар – да измерим чамац, колико килаже има, шта и кад од суплемената треба да попијем, шта треба да урадим на тренингу, кад отићи на трку... Моје је само да се усредсредим на своје и одрадим то најбоље што могу. Веома сам му захвалан на томе. Поносан је на успехе које постижем. То је потврда да радимо добар посао. Млад је тренер, за кратко време је направио запажене резултате. С друге стране, сваки губитак нас такмичара је и његов тако да, наравно да је задовољан. Ипак, ни ми ни он не желимо да полетимо превисоко и да нам се успеси обију о главу. Чекаћемо крај сезоне да нам се све то слегне и да кад одемо на паузу заједно уживамо и да се радујемо.

За вас нема одмора, јер вас ускоро очекује поменуто Првенству планете за јуниоре и млађе сениоре у Португалији. Које су кључне ствари на којима радите Ви и тренер?

– Немам неких техничких проблема јер ме је тренер на време исправио и показао како правилно да веслам. У вези с тим, јако сам задовољан. Симо је иновативан тренер, паметан је и бистар, увек гледа шири спектар. После сваког такмичења, по стотину пута погледа трку, анализира, указује и објашњава шта није било добро и на шта да посебно обратим пажњу следећи пут. Имали смо мало више времена, урадили смо добар блок припрема, одмарали смо и надам се да ће све то поново донети жељени резултат. Увек ми каже да сам рођен за ово, да само урадим то што знам. Како време пролази, све мање и мање говори шта да радим на 200 метара, само каже да идем и да урадим најбоље што могу.

Каква је конкуренција на предстојећем Светском првенству?

– Кајак је као спорт најјачи у Европи. Мађари, Немци, Шпанци, мало ко дође ван Старог континента. Кад је светско првенство буде пуно добрих такмичара. Код сениора се то примећује много више, ту су момци из Јужне Африке, Новог Зеланда или Аустралије, док код јуниора буде ретко таквог одскакања, али ни њих не треба узимати здраво за готово, јер никад не знаш кад ће неко да изненади. У последње време, доста млађих весла за старије и сви су они способни за освајање медаља. То мало отежава, али је и добро зато што калим с такмичарима из врха. Мотивација ми је да се борим с најбољима да бих видео где се налазим у односу на њих. Желим да достигнем највише и увек се држим тога – ако не сад, онда кад ћу и ако сам већ дошао довде, онда нема назад.

Постоје ли спортисти из других спортова који Вас посебно инспиришу?

– Спортисти су, такође, обични људи. Свако има свој пут и свако је урадио нешто невероватно колико год да је велики. За мене је највећи узор свако ко се не предаје, јер наћи вољу и радити једну ствар изнова и изнова, кад је тешко, кад се не мора и кад сте освојили све што се може освојити – то је најтеже, али и највећи дар који спортисти имају. Увек прво помислим на Новака Ђоковића. Човек има 38 година и не предаје се и даље, зна шта треба да ради, има дисциплину и ритам, ради све што је потребно да победи.

Посвећеност, амбиција и високо постављени циљеви нису уобичајени за Ваше године, будући да млади сличног узраста још увек проналазе пут. Мислите ли да се с тим рађа или је то резултат васпитања и подршке породице?

– Верујем да све што човек јесте долази из куће. Како одрастамо правимо најбољу верзију себе уз помоћ породице. Ипак, свако има и то нешто урођено и само је на нама да ли ћемо то искористити на прави начин. Ја то зовем дар од Бога, а то шта урадимо с њим је наша захвалност према њему. Све то каква сте особа не би могло да прође без тога какви су прво родитељи. Највише сам захвалан мајци Милијани на свему, с њом проводим највише времена, највећи ми је узор и пријатељ. Тата је, као и сви обични људи, доста одсутан од куће због посла. Брат Марко је ту колико може због обавеза, али сад смо више један с другим јер се заједно такмичимо – закључио је златни Страхиња Драгосављевић.