Милија Бркић данас о фудбалу прича пуне душе. Додуше, одавно није у тренерским или менаџерским водама, али је као колекционар успомена одлучио да све лепо из прошлости сачува од заборава.
Бркић је каријеру почео тамо где је и рођен, у Бору. Носио је игру и Галенике, данашњег Земуна, а нанизао је и четири утакмице за Б репрезентацију Југославије. Многи су веровали да ће одушевљавати навијаче Партизана или Црвене звезде, али судбина је одлучила другачије.
Милија открива шта му је милије – Бор или Земун и Београд. У Бору је дошао на свет 23. октобра 1955, али давно је отишао из родног краја.
- Оставио сам траг у оба клуба. Бор је играо у најјачем степену такмичења у Југославији, а са Галеником сам изборио прволигашки статус. Тешко је то одвајати. Волим и једне и друге - каже Бркић.
У његово време било је популарно да дечаци тренирају кошарку, рукомет, одбојку, ватерполо. Код њега је победила љубав ка најпопуларнијем спорту.
- Фудбал волим од малих ногу. Кад сам носио књиге у школу стављао сам и лопту у торбу. Она ми је била најдража и једина играчка. Играли смо пре школе, током великог одмора, после часова. Моја школа у Бору била је преко пута стадиона. Срећна околност да је наставник фискултуре волео фудбал, а град их је стимулисао да раде са нама. Завршио сам ДИФ, па сам играо кошарку, рукомет. Учитељ сам скијања и пливања сви спортови су ми блиски.
Бор се 1968. пласирао у финале Купа Југославије, где је поражен од Црвене звезде (0:7), али је играо у Купу победника купова. Исте сезоне Борани су први пут играли у Првој лиги. Статус члана елите клуб са истока Србије изборио је и 1973.
- Био је то празник за очи и душу напаћеног народа у Бору. Јер, људи су тамо углавном везани за рударско-топионичарски басен. Град је загађен. Руководство града понело се оном чувеном „хлеба и игара”, понудили су Прву лигу и доста музике. Стално су организовани концерти познатих уметника Лепе Лукић, Сафета Исовића, Недељка Билкића... Сада кад је индустрија напредовала, кад Кинези улажу велике паре, Бор је тек ушао у Српску лигу. Кад је мој матични клуб био прволигаш такву част није имао Напредак. У том време сам као члан млађим категоријама клуба додавао лопте првотимцима. До пандемије коронавируса дружио сам се са Војином Лазаревићем. Он и Сава Кристић били су нераздвојни, пили су кафу заједно и дружио сам се са њима. Била ми је част да скупљан лопте Војину, сматрао сам успехом као да сам дао гол за победу на Вемблију.
Са Земунцима се први пут пласирао у Прву лигу Југославије. Слободан Сантрач предводио је ту генерацију, играли су још Драган Лацмановић, Љаља, Челар, Павићевић, надолазио је Јовица Колб...
- Кад је Галеника ушла у Прву лигу, имали смо и оне чувене мечеве у Купу Југославије. Победили смо Пролетер, Марибор, Раднички из Крагујевца, добили Партизан на његовом стадиону са 2:0, а у Земуну смо савладали Хајдук са 2:1. То су тренуци који су ми драги и памте се. Од тог успеха прошло је много година, али свежа су сећања. И данас срећем људе који све то памте, а не знају играче Земуна, само памте Љаљу, Лацмановића, мене... Љаља је и људска и спортска легенда Земуна.
Бркић је уживао у игри. Многи су га видели у Партизану или Звезди, али до таквог епилога никад није дошло.
- Кад је Галеника стигла у елитно друштво у контакт са мном ступио је Воја Лалатовић. Рекао ми је да ме прати Џаја и питао ме да ли бих ишао код њега на разговор. За мене је то било равно да освојим седмицу на лотоу. Ишао сам на два разговора са Драганом Џајићем, али мало сам испољавао бојазан да ли ћу успети. Он је мене убедио да ћу сигурно играти. Међутим, добио сам позив да идем на служење војног рока и све је пало у воду.
Земун је имао величине - Слободана Сантрача, Ратомира Дујковића, Милоша Шестића, Милоша Бурсаћа, Драгана Манцеа, Јовицу Колба, Дејана Чуровића, Владимира Стојковића, Душка Љубичића, Драгана Лацмановића.
- Колико је ту било врхунских фудбалера и одличних људи. Свако на свој начин допринео је клубу. Имао сам част да две године играм са Сантрачем и Дујковићем. Живели смо за фудбал, био нам је опсесија. Нисмо размишљали о новцу, било га је, али смо имали велико уважавање. Публика је долазила у великом броју, пружала нам подршку, а ми смо им узвраћали добрим играма и честим победама. Већина људи живи у прошлом времену, причају о мојој генерацији. Био је леп период живота, а фудбал је увек одраз стања у друштву.
ВОЛОНТЕР У ШКОЛИ ФУДБАЛА
Милија Бркић није данас у фудбалу. Виталан је, могао би бити од користи, његово искуство је драгоцено.
- Здравље ме релативно добро служи. Покушавао сам у фудбалу да останем као тренер, али нисам се добро снашао. Професор сам физичког васпитања, ишао сам по разним семинарима. Са супругом уживам у пензији, доста путујемо. Прихватио сам да волонтирам у школи фудбала Аце Стефановића. Радим на програму са лицима са посебним потребама, слепим и слабовидим особама. Видео сам како та деца долазе са великим жаром и поштовањем, нису искварени и презахтевни. Посебна ми је част да тренирам слабовиде и слепе особе, јер су јако честита деца.
НЕДОСТАЈУ ФУДБАЛСКИ РАДНИЦИ
Славу борског фудбала проносили су Милош и Бора Милутиновић, Бориша Ђорђевић, Илија Завишић, Слободан Крчмаревић, Небојша Крупниковић, Ивица Драгутиновић, Иван Гвозденовић, Љубиша Далановић, Новица Костић, Александар Кристић итд. Ту славу учинио је већом и Милија, али тешко појмљиво да се Бор не може винути у висине, да буде макар стабилан члан другог ранга.
- Недостају бољи фудбалски радници. Станујем близу стадиона у Земуну, али тамо не одлазим. Постоје групе људи који мисле да све у том клубу настаје од њиховог доласка у клуб, а то није тачно. Моја генерација је најтрофејнија у Земуну, а питање је да ли на зиду постоји наша фотографија. Претпостављам да је слично и у Бору. Данас клубове воде непознати људи, они који нису играли, који не поштују традицију клубова.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
