Milija Brkić danas o fudbalu priča pune duše. Doduše, odavno nije u trenerskim ili menadžerskim vodama, ali je kao kolekcionar uspomena odlučio da sve lepo iz prošlosti sačuva od zaborava.
Brkić je karijeru počeo tamo gde je i rođen, u Boru. Nosio je igru i Galenike, današnjeg Zemuna, a nanizao je i četiri utakmice za B reprezentaciju Jugoslavije. Mnogi su verovali da će oduševljavati navijače Partizana ili Crvene zvezde, ali sudbina je odlučila drugačije.
Milija otkriva šta mu je milije – Bor ili Zemun i Beograd. U Boru je došao na svet 23. oktobra 1955, ali davno je otišao iz rodnog kraja.
- Ostavio sam trag u oba kluba. Bor je igrao u najjačem stepenu takmičenja u Jugoslaviji, a sa Galenikom sam izborio prvoligaški status. Teško je to odvajati. Volim i jedne i druge - kaže Brkić.
U njegovo vreme bilo je popularno da dečaci treniraju košarku, rukomet, odbojku, vaterpolo. Kod njega je pobedila ljubav ka najpopularnijem sportu.
- Fudbal volim od malih nogu. Kad sam nosio knjige u školu stavljao sam i loptu u torbu. Ona mi je bila najdraža i jedina igračka. Igrali smo pre škole, tokom velikog odmora, posle časova. Moja škola u Boru bila je preko puta stadiona. Srećna okolnost da je nastavnik fiskulture voleo fudbal, a grad ih je stimulisao da rade sa nama. Završio sam DIF, pa sam igrao košarku, rukomet. Učitelj sam skijanja i plivanja svi sportovi su mi bliski.
Bor se 1968. plasirao u finale Kupa Jugoslavije, gde je poražen od Crvene zvezde (0:7), ali je igrao u Kupu pobednika kupova. Iste sezone Borani su prvi put igrali u Prvoj ligi. Status člana elite klub sa istoka Srbije izborio je i 1973.
- Bio je to praznik za oči i dušu napaćenog naroda u Boru. Jer, ljudi su tamo uglavnom vezani za rudarsko-topioničarski basen. Grad je zagađen. Rukovodstvo grada ponelo se onom čuvenom „hleba i igara”, ponudili su Prvu ligu i dosta muzike. Stalno su organizovani koncerti poznatih umetnika Lepe Lukić, Safeta Isovića, Nedeljka Bilkića... Sada kad je industrija napredovala, kad Kinezi ulažu velike pare, Bor je tek ušao u Srpsku ligu. Kad je moj matični klub bio prvoligaš takvu čast nije imao Napredak. U tom vreme sam kao član mlađim kategorijama kluba dodavao lopte prvotimcima. Do pandemije koronavirusa družio sam se sa Vojinom Lazarevićem. On i Sava Kristić bili su nerazdvojni, pili su kafu zajedno i družio sam se sa njima. Bila mi je čast da skupljan lopte Vojinu, smatrao sam uspehom kao da sam dao gol za pobedu na Vembliju.
Sa Zemuncima se prvi put plasirao u Prvu ligu Jugoslavije. Slobodan Santrač predvodio je tu generaciju, igrali su još Dragan Lacmanović, Ljalja, Čelar, Pavićević, nadolazio je Jovica Kolb...
- Kad je Galenika ušla u Prvu ligu, imali smo i one čuvene mečeve u Kupu Jugoslavije. Pobedili smo Proleter, Maribor, Radnički iz Kragujevca, dobili Partizan na njegovom stadionu sa 2:0, a u Zemunu smo savladali Hajduk sa 2:1. To su trenuci koji su mi dragi i pamte se. Od tog uspeha prošlo je mnogo godina, ali sveža su sećanja. I danas srećem ljude koji sve to pamte, a ne znaju igrače Zemuna, samo pamte Ljalju, Lacmanovića, mene... Ljalja je i ljudska i sportska legenda Zemuna.
Brkić je uživao u igri. Mnogi su ga videli u Partizanu ili Zvezdi, ali do takvog epiloga nikad nije došlo.
- Kad je Galenika stigla u elitno društvo u kontakt sa mnom stupio je Voja Lalatović. Rekao mi je da me prati Džaja i pitao me da li bih išao kod njega na razgovor. Za mene je to bilo ravno da osvojim sedmicu na lotou. Išao sam na dva razgovora sa Draganom Džajićem, ali malo sam ispoljavao bojazan da li ću uspeti. On je mene ubedio da ću sigurno igrati. Međutim, dobio sam poziv da idem na služenje vojnog roka i sve je palo u vodu.
Zemun je imao veličine - Slobodana Santrača, Ratomira Dujkovića, Miloša Šestića, Miloša Bursaća, Dragana Mancea, Jovicu Kolba, Dejana Čurovića, Vladimira Stojkovića, Duška Ljubičića, Dragana Lacmanovića.
- Koliko je tu bilo vrhunskih fudbalera i odličnih ljudi. Svako na svoj način doprineo je klubu. Imao sam čast da dve godine igram sa Santračem i Dujkovićem. Živeli smo za fudbal, bio nam je opsesija. Nismo razmišljali o novcu, bilo ga je, ali smo imali veliko uvažavanje. Publika je dolazila u velikom broju, pružala nam podršku, a mi smo im uzvraćali dobrim igrama i čestim pobedama. Većina ljudi živi u prošlom vremenu, pričaju o mojoj generaciji. Bio je lep period života, a fudbal je uvek odraz stanja u društvu.
VOLONTER U ŠKOLI FUDBALA
Milija Brkić nije danas u fudbalu. Vitalan je, mogao bi biti od koristi, njegovo iskustvo je dragoceno.
- Zdravlje me relativno dobro služi. Pokušavao sam u fudbalu da ostanem kao trener, ali nisam se dobro snašao. Profesor sam fizičkog vaspitanja, išao sam po raznim seminarima. Sa suprugom uživam u penziji, dosta putujemo. Prihvatio sam da volontiram u školi fudbala Ace Stefanovića. Radim na programu sa licima sa posebnim potrebama, slepim i slabovidim osobama. Video sam kako ta deca dolaze sa velikim žarom i poštovanjem, nisu iskvareni i prezahtevni. Posebna mi je čast da treniram slabovide i slepe osobe, jer su jako čestita deca.
NEDOSTAJU FUDBALSKI RADNICI
Slavu borskog fudbala pronosili su Miloš i Bora Milutinović, Boriša Đorđević, Ilija Zavišić, Slobodan Krčmarević, Nebojša Krupniković, Ivica Dragutinović, Ivan Gvozdenović, Ljubiša Dalanović, Novica Kostić, Aleksandar Kristić itd. Tu slavu učinio je većom i Milija, ali teško pojmljivo da se Bor ne može vinuti u visine, da bude makar stabilan član drugog ranga.
- Nedostaju bolji fudbalski radnici. Stanujem blizu stadiona u Zemunu, ali tamo ne odlazim. Postoje grupe ljudi koji misle da sve u tom klubu nastaje od njihovog dolaska u klub, a to nije tačno. Moja generacija je najtrofejnija u Zemunu, a pitanje je da li na zidu postoji naša fotografija. Pretpostavljam da je slično i u Boru. Danas klubove vode nepoznati ljudi, oni koji nisu igrali, koji ne poštuju tradiciju klubova.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
