Неће гром у коприве него у - срце

Док се на утакмицама под оркиљем ФСС минутом ћутања одаје почаст несрећном фудбалеру Цера, Драгиши Савковићу, који је на пријатељском мечу у Клупцима крај Лознице, смртно страдао од удара грома, у трајном, тужном сећању не бледи догађај од пре четврт века када је, такође, на центру помоћног терена Радничког из Ниша „небеска струја“ прекинула тек започети живот Ивана Крстића Белог, најмлађег првотимца лигаша са Чаира и по уверавању Миљана Миљанића, Милована Ђорића, Слободана Сантрача, несумњивог „наследника Драгана Стојковића Пиксија“. Заслепљујући небески бљесак поново је узео данак распрострањеном веровању да „неће гром у коприве“ али је смрт двојице фудбалера речита трагична опомена и сведочанство олаког и багателног односа према претњи с неба.

Иван Крстић, кога су француске новине, као Пиксијеву копију, већ виделе међу „Галским петловима“ (пратили га Бордо и Лил), фудбалску азбуку, као деветогодишњак, на убедљив начин апсолвирао је са старијим деранима на игралишту оближње ОШ „Богдан Благојевић“ и кренуо да се фудбалски „дошколовава“ у завичајном нишком Радничком, где је од старта, као изразити таленат, имао „специјални третман“ код култног тренера Гибца. Отада је, како је сведочио Драган Пантелић, некадашњи репрезентативни голман и тадашњи председник Радничког, фудбалски чаробњак, али и вредни и послушни Иван Крстић Бели, марљиво и пожртвовано развијао неслућену надареност на Чаиру и по снегу и по киши, пркосио ветровима, жеги... И громовима. Један је, ипак, био кобан. Проломио се на тренингу над помоћним тереном Радничког, у понедељак 29. маја 2000. године, где су се првотимци поделили на „неожењене и ожењене“ и у 18,22 часова одабрао – најбољег. Од свих играча и чланова стручног штаба, које су заглушујићи прасак и неукротива космичка сила, оборили на тло, само је Иван Крстић Бели, остао да лежи. Заувек, месец дана пре свог 20. рођендана.

Није дуго требало да, после заслепљујућег небеског бљеска, свима на терену падне најцрњи мрак на очи, страх одсече оловне ноге, а злокобна слутња зарије нож у психу, дубоко... У магновењу, беживотно Иваново тело другови су унели у свлачионицу, па у Хитну помоћ. Свим играчима Радничког је помогла, само Крстићевог срца више није било међу ученицима тренера Зорана Чолаковића. Остало је негде на центру игралишта да трајно сјаји у трави помоћног терена Радничког и бди над незаборавом, окрутно прекинутом фудбалском и животном бајком.

– Почела је да пада данима очекивана киша пред крај тренинга, па смо остали још мало да се освежимо и кад је требало да завршимо, одјекнуо је стравичан удар и то у средину терена, између нас. Попадали смо од удара, шокирани оним што се десило, а када смо устали после неколико тренутака, видели смо да је на земљи остао на лежи Иван Крстић – сведочио је првотимац Нишлија Петар Ђенић.

Секретар стручног штаба Војкан Милошевић, упркос свему, сачувао је присебност.

– Лежао је непомично лицем окренутог земљи кад сам га окренуо и узео у наручје – сећао се Милошевић и додао да је, пре него што је на рукама несрећног младића однео у свлачионицу, јасно уочио две попречне, подебеле линије испод његовог непомичног тела које су на спрженој трави јасно оцртавале крст, што се могло видети и данима касније. – У Хитној помоћи су констатовали да је наш Бели још на терену био мртав. Муња му је, како су рекли, прошла кроз кичмену мождину и срце.

То првенство, 1999/2000, упамћено и по претходној НАТО агресији на СР Југославију, Раднички је завршио на 11. месту, а остало је забележено да је Нишлије, после шампиона Црвене звезде (136.000), бодрило највише гледала – 108.000. Млада и талентована екипа Нишлија играма је скретала све већу пажњу љубитеља фудбала, а као главна звезда Радничког, са „десетком“ на дресу, наметао се најмлађи – Иван Крстић Бели. Званична сезона завршена је 20.маја и сви клубови распустили су екипе, али је тренер Чолаковић сматрао да континуитет испољеног полета и врлине младог тима током шампионата, не треба нагло прекидати, па су тренинзи настављени и после првенства.

– Бели, коме је то била дебитантска сезона у првом тиму и ја, одиграли смо све утакмице и, како су новине писале, били смо запажени, па нас је спортска штампа кандидовала за популарну „новинарску селекцију“ и тиме скретала пажњу селектору Вујадину Бошкову на нас – сећа је Мартин Трајковић, саиграч Белог.

О чудним околностима и свему што је претходило страдању Ивана Крстића, потресно сведочанство оставила је његова мајка, Загорка. У емотивној, али и документованој књизи кроз обраћање тек рођеном унуку, такође Ивану, јер су родитељи, Бели и Ана, још пре рођења детета одлучили да син буде имењак оцу (!), јасно је осликан живот, карактер и трајни фудбалски траг несрећног младића. Па, иако кроз књигу провејавају бројни симболички догађаји, датуми и појаве, који у коначном могу да сугеришу и закључак о „записаној судбини“, неутешна мајка у свој својој немоћи, тражи одговор и на питање: „Докле истину правдати судбином“?

А, ако је и тако, зашто се понекад „играмо са судбином“, зашто, побогу, тако олако „изазивамо судбину“? Јер, феномен грмљавине до данас је остао умногоме недокучива појава о којој се зна таман толико да је се треба плашити. Али и не бити јој на путу.