Neće grom u koprive nego u - srce

Dok se na utakmicama pod orkiljem FSS minutom ćutanja odaje počast nesrećnom fudbaleru Cera, Dragiši Savkoviću, koji je na prijateljskom meču u Klupcima kraj Loznice, smrtno stradao od udara groma, u trajnom, tužnom sećanju ne bledi događaj od pre četvrt veka kada je, takođe, na centru pomoćnog terena Radničkog iz Niša „nebeska struja“ prekinula tek započeti život Ivana Krstića Belog, najmlađeg prvotimca ligaša sa Čaira i po uveravanju Miljana Miljanića, Milovana Đorića, Slobodana Santrača, nesumnjivog „naslednika Dragana Stojkovića Piksija“. Zaslepljujući nebeski bljesak ponovo je uzeo danak rasprostranjenom verovanju da „neće grom u koprive“ ali je smrt dvojice fudbalera rečita tragična opomena i svedočanstvo olakog i bagatelnog odnosa prema pretnji s neba.

Ivan Krstić, koga su francuske novine, kao Piksijevu kopiju, već videle među „Galskim petlovima“ (pratili ga Bordo i Lil), fudbalsku azbuku, kao devetogodišnjak, na ubedljiv način apsolvirao je sa starijim deranima na igralištu obližnje OŠ „Bogdan Blagojević“ i krenuo da se fudbalski „doškolovava“ u zavičajnom niškom Radničkom, gde je od starta, kao izraziti talenat, imao „specijalni tretman“ kod kultnog trenera Gibca. Otada je, kako je svedočio Dragan Pantelić, nekadašnji reprezentativni golman i tadašnji predsednik Radničkog, fudbalski čarobnjak, ali i vredni i poslušni Ivan Krstić Beli, marljivo i požrtvovano razvijao neslućenu nadarenost na Čairu i po snegu i po kiši, prkosio vetrovima, žegi... I gromovima. Jedan je, ipak, bio koban. Prolomio se na treningu nad pomoćnim terenom Radničkog, u ponedeljak 29. maja 2000. godine, gde su se prvotimci podelili na „neoženjene i oženjene“ i u 18,22 časova odabrao – najboljeg. Od svih igrača i članova stručnog štaba, koje su zaglušujići prasak i neukrotiva kosmička sila, oborili na tlo, samo je Ivan Krstić Beli, ostao da leži. Zauvek, mesec dana pre svog 20. rođendana.

Nije dugo trebalo da, posle zaslepljujućeg nebeskog bljeska, svima na terenu padne najcrnji mrak na oči, strah odseče olovne noge, a zlokobna slutnja zarije nož u psihu, duboko... U magnovenju, beživotno Ivanovo telo drugovi su uneli u svlačionicu, pa u Hitnu pomoć. Svim igračima Radničkog je pomogla, samo Krstićevog srca više nije bilo među učenicima trenera Zorana Čolakovića. Ostalo je negde na centru igrališta da trajno sjaji u travi pomoćnog terena Radničkog i bdi nad nezaboravom, okrutno prekinutom fudbalskom i životnom bajkom.

– Počela je da pada danima očekivana kiša pred kraj treninga, pa smo ostali još malo da se osvežimo i kad je trebalo da završimo, odjeknuo je stravičan udar i to u sredinu terena, između nas. Popadali smo od udara, šokirani onim što se desilo, a kada smo ustali posle nekoliko trenutaka, videli smo da je na zemlji ostao na leži Ivan Krstić – svedočio je prvotimac Nišlija Petar Đenić.

Sekretar stručnog štaba Vojkan Milošević, uprkos svemu, sačuvao je prisebnost.

– Ležao je nepomično licem okrenutog zemlji kad sam ga okrenuo i uzeo u naručje – sećao se Milošević i dodao da je, pre nego što je na rukama nesrećnog mladića odneo u svlačionicu, jasno uočio dve poprečne, podebele linije ispod njegovog nepomičnog tela koje su na sprženoj travi jasno ocrtavale krst, što se moglo videti i danima kasnije. – U Hitnoj pomoći su konstatovali da je naš Beli još na terenu bio mrtav. Munja mu je, kako su rekli, prošla kroz kičmenu moždinu i srce.

To prvenstvo, 1999/2000, upamćeno i po prethodnoj NATO agresiji na SR Jugoslaviju, Radnički je završio na 11. mestu, a ostalo je zabeleženo da je Nišlije, posle šampiona Crvene zvezde (136.000), bodrilo najviše gledala – 108.000. Mlada i talentovana ekipa Nišlija igrama je skretala sve veću pažnju ljubitelja fudbala, a kao glavna zvezda Radničkog, sa „desetkom“ na dresu, nametao se najmlađi – Ivan Krstić Beli. Zvanična sezona završena je 20.maja i svi klubovi raspustili su ekipe, ali je trener Čolaković smatrao da kontinuitet ispoljenog poleta i vrline mladog tima tokom šampionata, ne treba naglo prekidati, pa su treninzi nastavljeni i posle prvenstva.

– Beli, kome je to bila debitantska sezona u prvom timu i ja, odigrali smo sve utakmice i, kako su novine pisale, bili smo zapaženi, pa nas je sportska štampa kandidovala za popularnu „novinarsku selekciju“ i time skretala pažnju selektoru Vujadinu Boškovu na nas – seća je Martin Trajković, saigrač Belog.

O čudnim okolnostima i svemu što je prethodilo stradanju Ivana Krstića, potresno svedočanstvo ostavila je njegova majka, Zagorka. U emotivnoj, ali i dokumentovanoj knjizi kroz obraćanje tek rođenom unuku, takođe Ivanu, jer su roditelji, Beli i Ana, još pre rođenja deteta odlučili da sin bude imenjak ocu (!), jasno je oslikan život, karakter i trajni fudbalski trag nesrećnog mladića. Pa, iako kroz knjigu provejavaju brojni simbolički događaji, datumi i pojave, koji u konačnom mogu da sugerišu i zaključak o „zapisanoj sudbini“, neutešna majka u svoj svojoj nemoći, traži odgovor i na pitanje: „Dokle istinu pravdati sudbinom“?

A, ako je i tako, zašto se ponekad „igramo sa sudbinom“, zašto, pobogu, tako olako „izazivamo sudbinu“? Jer, fenomen grmljavine do danas je ostao umnogome nedokučiva pojava o kojoj se zna taman toliko da je se treba plašiti. Ali i ne biti joj na putu.