Афричко (можда и индијанско) племе је, кажу, држало два ратна савета, први – увече, уз ватрену воду и там-там, проткано великим речима и блиц-криг стратегијом, други – ујутро, без синоћне жестине и у кудикамо смиренијем, рационалнијем тону.
Партизанов тријумф над Хибернијаном, на прелазу четвртка у петак, изгледао је величанствено, продукт атомског фудбала младог тима скоро сат бројчано слабијег од кочоперног противника, међутим, дан касније, укључене главе и шире слике, испливава и наличје медаље. Понос и пуне очи, у први мах и под емоцијама главне компоненте, смењује сурова реалност: Парни ваљак, трећу годину заредом, неће да буде учесник групне фазе европских такмичења, сезону 2025/26. завршио је у трећем колу квалификација за Лигу конференције?!
Тајминг за Божа Копривицу, уз Синана Гуџевића аутора најпрефињенијих сентенци о црно-белима, у епизоди „Због чега гол Дијега Арманда Црвеној звезди у Београду није међу пет најлепших у Марадонином опусу”?
Један: важно је такмичење; два: степен такмичења на коме је тај гол постигнут; три: ко вам је противник; четири: на ком стадиону. Пресликано на Партизан и мегдан у Шкотској: 1) ЛК је, колико за наше клубове била по мери, трећеразредна 2) трећа рунда квалификација је „иха-хај” од осмине финала где се са Александром Станојевићем догурало 2022. 3) Хибернијан, баш као и Партизан, миљама је од најбољег у држави 4) голеади на Истер роуду, испоставило се – с голманима „сумњивог расположења”, није сведочило ни 20 хиљада гледалаца.
Тачно, млади тим црно-белих има „Џејмс Дин” шмек и, из визуре навијача, и те како заслужује да се воли, за херојско издање у Единбургу опише и у десетерцу, али...
Пред клубом из Хумске је још једна туробна, домаћа јесен, искуство учи – с „бубамаром” склоном да се заглави у блату, дуплим блоком и паркираним аутобусом противника, никад јачим вечитим ривалом кадрим да и с пола гаса, на средокраћи европских посластица, кад-тад одмакне.
А, ви... Осуђени да празну касу (мониторинг је још далеко и не мора да се моли државни врх за новац) закрпите продајом баш тих бисера, Душко Вујошевић је знао да зачини – „са тек неколико примљених стипендија” (док Алдо Калулу броји свој први милион).
Пред Партизаном, баш као и у Глазгову 1989, лављег срца, ма колико на „реванш с Хибернијаном” узорку све изгледало бајно / сјајно, дуго је путовање, написа један други Копривица, у (Ј)европу.
1. Управа види оно што жели
Легитимно је и има резона размишљање управе: „Играмо допадљиво, форсирамо Партизанову децу, нисмо трошаџије, навијачи нам не звижде и долазе на стадион заљубљени у „Драгојевић – Угрешић” друштво, бисери су у нотесима скаута и, ако Бог да, постаће „златне коке”, добро нам је кренуло у првенству и уколико комшије заглаве са европским обавезама бићемо (бар до зиме) у шампионској трци...”
Али и овако:„Испали су из Европе у сезони купања, од два противника слабија од себе, нису довели искусног штопера иако је и натуршчицима било јасно да је потребан к'о хлеб насушни, осуђени су на ђаке из школе јер нико од некадашњих асова није желео да се врати и игра за цркавицу, да ли баш сви ти таленти заслужују префикс – супер, колико знамо - Јован Милошевић је бисер Војводине, Андреј Костић и Вукотић Будућности, на старту шампионата провукли су се у Панчеву, против Радничког 1923, такође, публика долази у већем броју само на међународне утакмице, у Хумску се није вратила због њих, већ зато што је видела леђа омраженим претходницима...”
Ко год да је у праву, једно је сигурно: свако види, на жалост, само оно што жели, док је истина, наравно, саткана од микса.
2. Благојевић константно у раскораку
О кривици Срђана Благојевића за Партизаново у кратким рукавима и по августовској жези испадање из Европе и те како може да се дискутује: АЕК и Хибернијан, традиционално, богами и играчки, нису реноме српског вицепрвака, фусноте – ко зна да ли би се прошла и Александрија да је била домаћин у Украјини, не у Пољској и у реваншу (без ВАР-а) није остала већ у уводу с десеторицом, међутим, круцијално је питање: да ли би неки други тренер, рецимо – с већим рејтингом, боље водио црно-белу млађарију?
Благојевићу, у изјавама господског понашања, не могу да се оспоре храбре минијатуре: упорно форсирање Јована Милошевића и кад је Гробарима „ходао по ганглијама”, улога стартера Богдану Костићу без обзира што је претходно промашио пенал, слање на терен и џокер улога Андреја Костића (па и Душана Јовановића), сублимирано – спознаја и вера у оно што и с ким ради.
С друге стране, предуго му је требало да схвати да Вукотић може да допринесе искључиво на позицији „десетке”, у склапању правог мозаика добрано му је „помогао” Ђурђевићев црвени картон, остало још у „мрачној соби” да је Натхо морао да почне против Шкота и у Београду и у Единбургу...
И Срђан се, утисак је, учи на Партизану, константно у раскораку добрих и лоших одлука, оцене да са искуством, као и тим, расте и бојазни да руководство великог клуба у случају два, три слабија резултата на жртвеник не принесе, као што редовно бива, најпре тренерову главу. Први услов, „збогом” међународној сцени од чијих пара је могло да се живи, већ је испунио...
3. Милошевић на раскрсници
Рецепт за успех кад се већ форсира (или, свело на) млађарију: у свакој линији тима – искусан играч!
Партизанов спортски сектор га, несхватљиво, није применио: Благојевић је за доказаним решењем посегао једино између статива.
И, реванш у Шкотској распири дилему – је ли стављањем на „кеца” Марка Милошевића погрешио?
Тачно, Боуви је ауторизовао ремек-дело (за почетак снимио да је голман изашао) и, на први поглед, тешко да би „лепотицу” зауставила и двојица, али рашчланите ли ситуацију – лопта је летела више од 30 метара и Марко је дезоријентисано јурио уназад с петерца – јасно казују да детаљ за евровизијску размену није смео да се догоди. Важније – на чију душу иде.
Милошевић, упркос одбрањеним пеналима, није блистао ни против АЕК-а – унео је лопту у мрежу и просуо у воду све добро што је урадио.
Приде, у оба дуела с Хибернијаном имао је ред добрих, ред очајних интервенција, уосталом – зар није после феноменалне партије у дресу Крагујевчана у пролећној победи над Црвеном звездом у наредном колу, баш против Партизана, био на удару због проблематичног издања?
Све су гласнији заговорници тезе: кад је већ млад тим – што му просек још не поправи и Вукашин Јовановић, односно – има и заљубљеника у лик и дело Милоша Крунића, на нивоу у првом мечу са Александријом.
4. Хитно разговор са Симићем
Никола Симић, играчки, није споран – саздан је од материјала за врхунског штопера, међутим, под хитно мора да му се скрене пажња да није на терену да би делио правду: у првом мечу с Хибернијаном јурио и вукао за дрес стрелца Бојла јер је славио под Југом, у реваншу приговарао, иако се играње руком дефанзивца домаћина догодило 50 метара од његових очију, бугарском судији. И, потом и поцрвенео, коштавши управо тим детаљом Парни ваљак вероватно и заслуженог пролаза!
Разговоре са Симићем, како би утврдио лекцију”, требало би да обаве: 1: Предраг Мијатовић (још зимус изашао у јавност с причом да је фудбалерима скренута пажња да не звоцају арбитрима) 2: Срђан Благојевић (присуствовао заједно с капитеном Драгојевићем и секретаром стручног штаба Милијашем састанку с председником Судијске комисије ФСС Домеником Месином) 3. Данко Лазовић (генерални директор је за играчког доба заводио дисциплину у свлачионици тако да би био кажњаван и онај што је јео чипс у аутобусу!).
5. Најлакше је ударити по Секу
Демба Сек је, бар по до сада презентованом, навијачима иритантан и, сијасет ситуација (и у нападу) показа, није калибар за Партизан, међутим...
Сенегалац никако не заслужује пизму Гробара и означавање главним и јединим кривцем за примљен други гол у Единбургу!
Тачно, деловао је лежерно и к'о на корзоу, фудбалер домаћина пројурио је поред њега и... Рогановића, уморног услед „излизане” траве уз аут линију, на несрећу, не и у ставу, да би Кејден, пре него што је затресао мрежу, био испраћен само погледом од Драгојевића?!
Најлакше је ударати по странцу, у овом случају Секу...
6. Добар је Карабељов, ал' кад игра с Натхом
Прича о Јанису Карабељову, бившем (!) бугарском репрезентативцу, претила је да исклизне из пројектованих шина у „још један Партизанов промашај”, кад...
Везиста из комшилука не баш импресивне биографије заблистао је у Шкотској и, што се тиче ремек-дела, стао уз раме егзекуторима Вукотићу, Јовану Милошевићу и Андреју Костићу, давши печат акцији код гола за 3:1 и изборене продужетке.
Једно, ипак, мора да се зна: Карабељов није одиграо дупли пас, увод у асистенцију, с било ким, већ са мајстором над мајсторима – Бибарсом Натхом.
Да ли би Бугарину, рецимо, Трифуновић, онако фино, „у поверењу”, вратио лопту, или одмах по њој „опалио” - не знамо, тек...
Натхо саиграче чини бољима и, стога, морао је да проведе далеко више минута на зеленом правоугаонику у двомечу с Хибернијаном, поготово што је у Крушевцу, размонтиравши већ у првом полувремену Напредак, показао да је ушао у форму и, што су вероватно касно схватили сви тренери изузев Сава Милошевића, није играч за клупу. Кад је већ ту, новог, продуженог уговора...
7. Андреј за срце и касу
Сумњичаво се вртело главом кад је Предраг Мијатовић решио да за „неког тамо свог, из Будућности”, Андреја Костића одреши кесу и да, за садашњи Партизан, вееликих милион евра, потом, у уговор убаци откупну клаузулу од, веровали или не, 15, али...
Време све више показује: потпредседник црно-белих, бар у случају горопадног центарфора, уз Јована Милошевића вероватно и јединог суперталента у овом тиму, и те како зна шта ради!
Головима – за победу Железничару, иницијацији Партизановог залета кад је по испадању од АЕК-а био, чинило се, уздрман, прексиноћ и Хибернијану – у стилу великих нападача и за продужетке, те начином радовања (ала Андрија Делибашић) Андреј се Гробарима увелико уселио у срца, богами – од штофа је и да великану с Топчидерског брда у догледно време напуни и касу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
