Partizanovo dugo putovanje u Evropu - Uprava vidi ono što želi, Andrej za srce i kasu...

Afričko (možda i indijansko) pleme je, kažu, držalo dva ratna saveta, prvi – uveče, uz vatrenu vodu i tam-tam, protkano velikim rečima i blic-krig strategijom, drugi – ujutro, bez sinoćne žestine i u kudikamo smirenijem, racionalnijem tonu.

Partizanov trijumf nad Hibernijanom, na prelazu četvrtka u petak, izgledao je veličanstveno, produkt atomskog fudbala mladog tima skoro sat brojčano slabijeg od kočopernog protivnika, međutim, dan kasnije, uključene glave i šire slike, isplivava i naličje medalje. Ponos i pune oči, u prvi mah i pod emocijama glavne komponente, smenjuje surova realnost: Parni valjak, treću godinu zaredom, neće da bude učesnik grupne faze evropskih takmičenja, sezonu 2025/26. završio je u trećem kolu kvalifikacija za Ligu konferencije?!

Tajming za Boža Koprivicu, uz Sinana Gudževića autora najprefinjenijih sentenci o crno-belima, u epizodi „Zbog čega gol Dijega Armanda Crvenoj zvezdi u Beogradu nije među pet najlepših u Maradoninom opusu”?

Jedan: važno je takmičenje; dva: stepen takmičenja na kome je taj gol postignut; tri: ko vam je protivnik; četiri: na kom stadionu. Preslikano na Partizan i megdan u Škotskoj: 1) LK je, koliko za naše klubove bila po meri, trećerazredna 2) treća runda kvalifikacija je „iha-haj” od osmine finala gde se sa Aleksandrom Stanojevićem doguralo 2022. 3) Hibernijan, baš kao i Partizan, miljama je od najboljeg u državi 4) goleadi na Ister roudu, ispostavilo se – s golmanima „sumnjivog raspoloženja”, nije svedočilo ni 20 hiljada gledalaca.

Tačno, mladi tim crno-belih ima „Džejms Din” šmek i, iz vizure navijača, i te kako zaslužuje da se voli, za herojsko izdanje u Edinburgu opiše i u desetercu, ali...

Pred klubom iz Humske je još jedna turobna, domaća jesen, iskustvo uči – s „bubamarom” sklonom da se zaglavi u blatu, duplim blokom i parkiranim autobusom protivnika, nikad jačim večitim rivalom kadrim da i s pola gasa, na sredokraći evropskih poslastica, kad-tad odmakne.

A, vi... Osuđeni da praznu kasu (monitoring je još daleko i ne mora da se moli državni vrh za novac) zakrpite prodajom baš tih bisera, Duško Vujošević je znao da začini – „sa tek nekoliko primljenih stipendija” (dok Aldo Kalulu broji svoj prvi milion).

Pred Partizanom, baš kao i u Glazgovu 1989, lavljeg srca, ma koliko na „revanš s Hibernijanom” uzorku sve izgledalo bajno / sjajno, dugo je putovanje, napisa jedan drugi Koprivica, u (J)evropu.

1. Uprava vidi ono što želi

Legitimno je i ima rezona razmišljanje uprave: „Igramo dopadljivo, forsiramo Partizanovu decu, nismo trošadžije, navijači nam ne zvižde i dolaze na stadion zaljubljeni u „Dragojević – Ugrešić” društvo, biseri su u notesima skauta i, ako Bog da, postaće „zlatne koke”, dobro nam je krenulo u prvenstvu i ukoliko komšije zaglave sa evropskim obavezama bićemo (bar do zime) u šampionskoj trci...”

Ali i ovako:„Ispali su iz Evrope u sezoni kupanja, od dva protivnika slabija od sebe, nisu doveli iskusnog štopera iako je i naturščicima bilo jasno da je potreban k'o hleb nasušni, osuđeni su na đake iz škole jer niko od nekadašnjih asova nije želeo da se vrati i igra za crkavicu, da li baš svi ti talenti zaslužuju prefiks – super, koliko znamo - Jovan Milošević je biser Vojvodine, Andrej Kostić i Vukotić Budućnosti, na startu šampionata provukli su se u Pančevu, protiv Radničkog 1923, takođe, publika dolazi u većem broju samo na međunarodne utakmice, u Humsku se nije vratila zbog njih, već zato što je videla leđa omraženim prethodnicima...”

Ko god da je u pravu, jedno je sigurno: svako vidi, na žalost, samo ono što želi, dok je istina, naravno, satkana od miksa.

2. Blagojević konstantno u raskoraku

O krivici Srđana Blagojevića za Partizanovo u kratkim rukavima i po avgustovskoj žezi ispadanje iz Evrope i te kako može da se diskutuje: AEK i Hibernijan, tradicionalno, bogami i igrački, nisu renome srpskog viceprvaka, fusnote – ko zna da li bi se prošla i Aleksandrija da je bila domaćin u Ukrajini, ne u Poljskoj i u revanšu (bez VAR-a) nije ostala već u uvodu s desetoricom, međutim, krucijalno je pitanje: da li bi neki drugi trener, recimo – s većim rejtingom, bolje vodio crno-belu mlađariju?

Blagojeviću, u izjavama gospodskog ponašanja, ne mogu da se ospore hrabre minijature: uporno forsiranje Jovana Miloševića i kad je Grobarima „hodao po ganglijama”, uloga startera Bogdanu Kostiću bez obzira što je prethodno promašio penal, slanje na teren i džoker uloga Andreja Kostića (pa i Dušana Jovanovića), sublimirano – spoznaja i vera u ono što i s kim radi.

S druge strane, predugo mu je trebalo da shvati da Vukotić može da doprinese isključivo na poziciji „desetke”, u sklapanju pravog mozaika dobrano mu je „pomogao” Đurđevićev crveni karton, ostalo još u „mračnoj sobi” da je Natho morao da počne protiv Škota i u Beogradu i u Edinburgu...

I Srđan se, utisak je, uči na Partizanu, konstantno u raskoraku dobrih i loših odluka, ocene da sa iskustvom, kao i tim, raste i bojazni da rukovodstvo velikog kluba u slučaju dva, tri slabija rezultata na žrtvenik ne prinese, kao što redovno biva, najpre trenerovu glavu. Prvi uslov, „zbogom” međunarodnoj sceni od čijih para je moglo da se živi, već je ispunio...

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU