Бог ме спрема за виши циљ

Срце и одлучност у кајаку стварају приче које инспиришу. Бранко Лагунџић, млади репрезентативац, већ годинама показује да стална борба и упорност доводе до изузетних резултата. Од четвртих места која су пружала наду, али не и медаљу, преко сребрне медаље на Европском шампионату, до тешке повреде која је могла да заустави каријеру, Шапчанин је показао да је спорт више од резултата – то је борба, пријатељство и страст.

На недавно одржаном Светском првенству за млађе сениоре у Португалији заузели сте два пута четврто место на К1 500 и 1000 метара. Колико вам је тешко пало то што вас је тако мало делило од два одличја?

− У првом тренутку јесте било тешко, највише кад сам после трке звао девојку и породицу. Тужан сам био јер сам им видео сузе у очима. На 500 метара испустио сам медаљу у самом фото-финишу, прво су избацили резултате где сам заузео треће место, али на крају сам, ипак, био четврти. Погодило ме је, али није трајало дуго. Ипак сам на том такмичењу извеслао своја два најбржа времена за по секунд на обе дистанце, што ми даје велику мотивацију за даље – истакао је Бранко Лагунџић.

Шест пута четвртопласирани, да ли то за вас представља мотивацију или фрустрацију?

− Четврто место није мала ствар. Гледам на то као мотивацију, а не као пораз. Ипак, кад шест пута измакне медаља, запитате се да ли је то добро што радите. Сматрам да ме Бог спрема за неки виши циљ и да је ово управо пут ка томе. Из тог разлога стремим да будем истрајан, упоран и да се сваки дан колико год могу унапредим како бих на следећим такмичењима био бољи.

Која вам је најдража медаља до сад и зашто?

− Посебно ми је драго сребро на Европском првенству 2022. за млађе сениоре у четверцу заједно са Стефаном Врдољаком, Луком Стојковим и Николом Ковачевићем. Није реч само о медаљи, већ о читавом периоду припрема. Оставио ми је најлепши утисак јер смо живели као тим, дружили се сваки дан 2-3 месеца и кад се спремаш у таквој атмосфери резултат је био неминован. Кад додам на то да је такмичење било у Београду и да су трибине тог дана на Ади Циганлији биле препуне пошто су дошли људи из читаве Србије да нас бодре – осећај је нестваран.

Каква су вам очекивања на планетарном шампионату у Италији?

− Пре две године на највећој смотри у Дуизбургу био сам веома близу финала, тако да ми је ове године циљ да се домогнем борбе за одличја. То би за мене био врхунски резултат. Можда чак и значајнији него да сам узео медаљу за млађе сениоре.

Каква је конкуренција у дисциплини на К1 500м?         

− Још увек нису изашле коначне листе учесника, али знам отприлике ко ће веслати. Без обзира на то, као и увек, највећа конкуренција и најтежа дисциплина на светским првенствима је у једноседу на 1000м. Многи врхунски кајакаши на тој дистанци веслају и на упола краћој где ћу се ја такмичити. Генерално се не оптерећујем са стартним листама зато што сам задовољан како теку тренинзи и ако извеслам најбоље заслужићу да се нађем у финалу.

Колико вам значи што сте прославили рођендан у кругу другара из репрезентације?

− Лепо је! Кад се светска првенства одржавају нешто касније, као што је сада случај, често ми се деси да рођендан дочекам баш на припремама. То је већ постала нека врста мале традиције, па ми је увек драго да тај дан проведем у друштву репрезентативних другара. Тај моменат заједништва ми много значи и увек ми је драго да поделим тренутке рођендана са свима њима.

Долазите из Шапца, да ли град на Сави већ има традицију у кајаку или је све кренуло од вас?

− Само сам наставио богату историју. Наш кајакашки клуб постоји преко 70 година. Кајак клуб Зорка и Таркет из Бачке Паланке два су највећа у Србији и имају велику традицију. Кад сам био мали имао сам на кога да се угледам и да добијам савете што ми је доста значило. Сад су ми старији кајакаши подршка, прате трке и навијају. То ми је велика мотивација и трудим се да моји резултати приђу њиховим, и ако могу да их надмашим.

Колико је важно да спортиста, осим такмичарских успеха, напредује и на академском плану?

− Веома је битно јер ти даје сигурност. Спорт је неизвестан, може доћи до тешке повреде која ће прекинути такмичарску каријеру. Завршио сам медицинску школу и размишљао сам да упишем Медицински факултет, али знао сам да ме то неће много привлачити и да нећу осећати страст као док тренирам. Одабрао сам факултет при спорту, смер за тренера, још дипломски рад да напишем, а онда ћу уписати мастер студије – закључио је Бранко Лагунџић.