Bog me sprema za viši cilj

Srce i odlučnost u kajaku stvaraju priče koje inspirišu. Branko Lagundžić, mladi reprezentativac, već godinama pokazuje da stalna borba i upornost dovode do izuzetnih rezultata. Od četvrtih mesta koja su pružala nadu, ali ne i medalju, preko srebrne medalje na Evropskom šampionatu, do teške povrede koja je mogla da zaustavi karijeru, Šapčanin je pokazao da je sport više od rezultata – to je borba, prijateljstvo i strast.

Na nedavno održanom Svetskom prvenstvu za mlađe seniore u Portugaliji zauzeli ste dva puta četvrto mesto na K1 500 i 1000 metara. Koliko vam je teško palo to što vas je tako malo delilo od dva odličja?

− U prvom trenutku jeste bilo teško, najviše kad sam posle trke zvao devojku i porodicu. Tužan sam bio jer sam im video suze u očima. Na 500 metara ispustio sam medalju u samom foto-finišu, prvo su izbacili rezultate gde sam zauzeo treće mesto, ali na kraju sam, ipak, bio četvrti. Pogodilo me je, ali nije trajalo dugo. Ipak sam na tom takmičenju izveslao svoja dva najbrža vremena za po sekund na obe distance, što mi daje veliku motivaciju za dalje – istakao je Branko Lagundžić.

Šest puta četvrtoplasirani, da li to za vas predstavlja motivaciju ili frustraciju?

− Četvrto mesto nije mala stvar. Gledam na to kao motivaciju, a ne kao poraz. Ipak, kad šest puta izmakne medalja, zapitate se da li je to dobro što radite. Smatram da me Bog sprema za neki viši cilj i da je ovo upravo put ka tome. Iz tog razloga stremim da budem istrajan, uporan i da se svaki dan koliko god mogu unapredim kako bih na sledećim takmičenjima bio bolji.

Koja vam je najdraža medalja do sad i zašto?

− Posebno mi je drago srebro na Evropskom prvenstvu 2022. za mlađe seniore u četvercu zajedno sa Stefanom Vrdoljakom, Lukom Stojkovim i Nikolom Kovačevićem. Nije reč samo o medalji, već o čitavom periodu priprema. Ostavio mi je najlepši utisak jer smo živeli kao tim, družili se svaki dan 2-3 meseca i kad se spremaš u takvoj atmosferi rezultat je bio neminovan. Kad dodam na to da je takmičenje bilo u Beogradu i da su tribine tog dana na Adi Ciganliji bile prepune pošto su došli ljudi iz čitave Srbije da nas bodre – osećaj je nestvaran.

Kakva su vam očekivanja na planetarnom šampionatu u Italiji?

− Pre dve godine na najvećoj smotri u Duizburgu bio sam veoma blizu finala, tako da mi je ove godine cilj da se domognem borbe za odličja. To bi za mene bio vrhunski rezultat. Možda čak i značajniji nego da sam uzeo medalju za mlađe seniore.

Kakva je konkurencija u disciplini na K1 500m?         

− Još uvek nisu izašle konačne liste učesnika, ali znam otprilike ko će veslati. Bez obzira na to, kao i uvek, najveća konkurencija i najteža disciplina na svetskim prvenstvima je u jednosedu na 1000m. Mnogi vrhunski kajakaši na toj distanci veslaju i na upola kraćoj gde ću se ja takmičiti. Generalno se ne opterećujem sa startnim listama zato što sam zadovoljan kako teku treninzi i ako izveslam najbolje zaslužiću da se nađem u finalu.

Koliko vam znači što ste proslavili rođendan u krugu drugara iz reprezentacije?

− Lepo je! Kad se svetska prvenstva održavaju nešto kasnije, kao što je sada slučaj, često mi se desi da rođendan dočekam baš na pripremama. To je već postala neka vrsta male tradicije, pa mi je uvek drago da taj dan provedem u društvu reprezentativnih drugara. Taj momenat zajedništva mi mnogo znači i uvek mi je drago da podelim trenutke rođendana sa svima njima.

Dolazite iz Šapca, da li grad na Savi već ima tradiciju u kajaku ili je sve krenulo od vas?

− Samo sam nastavio bogatu istoriju. Naš kajakaški klub postoji preko 70 godina. Kajak klub Zorka i Tarket iz Bačke Palanke dva su najveća u Srbiji i imaju veliku tradiciju. Kad sam bio mali imao sam na koga da se ugledam i da dobijam savete što mi je dosta značilo. Sad su mi stariji kajakaši podrška, prate trke i navijaju. To mi je velika motivacija i trudim se da moji rezultati priđu njihovim, i ako mogu da ih nadmašim.

Koliko je važno da sportista, osim takmičarskih uspeha, napreduje i na akademskom planu?

− Veoma je bitno jer ti daje sigurnost. Sport je neizvestan, može doći do teške povrede koja će prekinuti takmičarsku karijeru. Završio sam medicinsku školu i razmišljao sam da upišem Medicinski fakultet, ali znao sam da me to neće mnogo privlačiti i da neću osećati strast kao dok treniram. Odabrao sam fakultet pri sportu, smer za trenera, još diplomski rad da napišem, a onda ću upisati master studije – zaključio je Branko Lagundžić.