Репрезентацију СФРЈ су чинили Зоран Славнић, Драган Кићановић, Дражен Далипагић, Рајко Жижић, Ратко Радовановић, Крешимир Ћосић, Мирза Делибашић, Жељко Јерков, Бранко Скроче, Миховил Накић, Андро Кнего и Дује Крстуловић. Тренер је био Ранко Жеравица, помоћник Мирко Новосел.
У групној фази Југославија је добила сва три меча, Шпанију са најмањом разликом 95:91, пласирала се у финалну групу и победила Италију 102:81, Кубу 112:84, СССР 101:91 и Бразил 96:95. У мечу за злато још једном је савладана Италија 86:77.
И кад човеку преокрета у финалу, који је променио ритам игре, ненадмашном плејмејкеру Славнићу, како је изјавио Жеравица на конференцији после меча уз Далипагића и Јеркова најбољем играчу Плавих, ређамо резултате, он нас прекида:
– Ма играли смо се са свима. СССР је у изостанку САД, очекивао велико финале са Југославијом, пре тога имали су скор са нама 1:9, али су им Азури покварили планове, тако да до великог обрачуна није ни дошло...
Кратка пауза, па наставак:
– Италијани су против нас били смешни... Жао ми је што после одбојке са Европског првенства 1977, нисам одиграо главомет са Кићановићем, како смо планирали, јер га је Менегин шест секунди пре краја повредио.
Славнић је на победничком постољу примио злато уместо Кићановића.
– Драго ми је да су Далипагић, Кићановић, Радовановић, покојни Жижић и моја маленкост, људи одавде, дали видан допринос, као и Жеравица. Занимљиво је да сам данас нераздвојан са Жеравицом, од некадашњих „непријатеља” постали смо блиски пријатељи. И жао ми је што нећемо ићи на Балкон, јер неки од нас не би могли да прекораче тих неколико степеника – у свом стилу прича популарни Мока.
– У наше време није се тако славило, али су људи због нас били срећни и љубав према нама исказивали су на друге начине, рецимо кроз ношење мајица са нашим ликовима. Дочекивали су нас на аеродрому и нама је то било сасвим довољно.
Славнић каже да је скоро са свима из те незаборавне екипе остао у добрим односима и да су ретки сусрети са репрезентативцима из Хрватске врло срдачни.
Била је то и круна једне од најупешнијих генерација у историји наше кошарке, која је од ЕП у Шпанији 1973. на сваком великом такмичењу стизала до медаље, СП 1974. сребро, ЕП 1975. злато, ОИ 1976. сребро, ЕП 1977. злато, СП 1978. злато, ЕП 1979. бронза.
На ново злато смо чекали до Европског првенства 1989. у Загребу. Наравно, да нико од славодобитника из Москве није био у тој новој екипи, коју су предводили „неки нови клинци”.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
