Знакови поред пута Орлова

Пишући записе за чувено дело „Знакови поред пута”, Иво Андрић је покушао читаоце да увери да живот представља непрестану потрагу. Нобеловац је корачао кроз пределе, описивао сусрете, догађаје и импресије, то јест вапио је за смислом.

Неколико деценија касније, у Србији се одвија идентичан процес – само у кошаркашком екосистему. Љубитељи игре под обручима лутају у мислима, у намери да одгонетну мистерију – шта може да заустави поход Орлова на предстојећем Евробаскету?

Састав је комплетан, Василије Мицић је залечио ране, Никола Јокић се спремио да доминира, Светислав Пешић је оформио ванвременски систем, декласирани су мање-више сви противници у пријатељским сусретима, групну и нокаут фазу репрезентативци играју у истом граду, селектор и те како зна како се освајају најсјајнија одличја, хемија унутар тима превазишла је схватања научне гране...

- Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније – како нам често баш то мало недостаје – сматрао је Андрић.

Међутим, мудрост у овом случају „не пије воду” – навијачу репрезентације Србије ничега не мањка! Чак ни историја не може да оповргне тезу.

Орлови су, први пут од раскида државне заједнице са Црном Гором, припреме за Евробаскет окончали стопроцентно. Пораз, неуспех, катастрофа, брука, слабо вече – „црне речи” су изгубиле смисао.

Најважнији кошаркашки колектив у држави водили су Зоран Славнић, Душан Ивковић, Александар Ђорђевић и Игор Кокошков, али – нико није успео да надмаши резултат Светислава Пешића.

Давне 2007, Марко Јарић и Дарко Миличић – изнурени због турбуленција 2005, нису успели саиграче да поведу ка успеху, у групној фази у Шпанији су доживели три негативна резултата из исто толико дуела. Чувени Мока је преузео план припрема од Драгана Шакоте, у предвечерје првенства остварио учинак 8-4. Ипак, само је на томе остало.

Скоро две године касније, направљен је потпуни заокрет и Дуди је поверена улога да из амбиса извуче свети дрес. Одлучено је да се пред такмичење одмере снаге са изузетно јаким противницима – Немачка, Летонија, Грчка, Литванија, Русија (5-2), што је и на крају дало резултата (сребрна медаља).

На крилима успеха, 2013. је владала велика еуфорија, али су Шпанци опет били кобни (90:60), док је на следећој смотри – првој у четири државе, Литванија била у полуфиналу прејака (67:64)...

Доласком Александра Ђорђевића на клупу, Орлови су поново узлетели и домогли се финала Европског првенства 2017. У мечу за титулу Словенија је преотела славу, те је у држави завладала велика туга због пропуштене прилике – до дана данашњег неостварене.

Ни једно првенство од 2007. није пре почетка било обележено Србијом, уједно су и сви припремни периоди садржали кикс. Не и пред спектакл у Летонији. Никола Јокић, Богдан Богдановић и другари мељу све пред собом и већ су надмашили претходнике ставом, уиграношћу и потенцијалом – остаје „само” да форму пренесу и на званичне утакмице и да народ жељан злата окупе испод чувеног балкона Старог двора.