Те недеље, 1. септембра 1985. нисмо слушали стари „порторож” радио у породици. У 49. години преминуо је деда, мајчин отац по којем носим име. Кућне апарате тај дан нисмо „палили”, туга нас је обавила. Посебно ме погодио плач мајке.
Спремао сам се за полазак у други разред основне школе и било ми је нејасно зашто нећу моћи да слушам радио преносе утакмица Прве савезне лиге Југославије. Смрт деде је све окренула наглавачке. Туговао сам и због деде и чињенице да ћу остати ускраћен за још једно спортско-недељно поподне.
Два дана касније, Славко Будимир је смештен у вечну кућу, а увече на „Дневнику“ чули смо још једну страшну вест из Београда: погинуо Драган Манце!
Драго, други деда, очев отац, подгрмечки партизан са 16 година и заветовани Партизановац, буквално је зајаукао:
- Ко ће сада за Партизан давати голове?!
Емоција је била велика. Туга је сустигла нову тугу.
Последњи гол Драган Манце је дао на стадиону ЈНА против титоградске Будућности из пенала у победи 2:1 управо те недеље, кад сам био ускраћен за радио-преносе и нестрпљењем чекао вести са Топчидерског брда, али и свих осталих југословенских прволигашких стадиона. Ни „Спортски преглед”, у којем сам се као дјечарац замишљао једног дана, нисам могао да гледам.
Сутрадан, све новине су плакале: „Спорт”, „Спортске новости”, „Вечерње новости”, „Експрес политика”, „Вечерње новине”, „Вијесник”, „Ослобођење”... Читао сам чланке и јецао. Манце је био фудбалска икона Југославије! Гол му је био посао, а фудбал је претварао у уметности. Чаробни голгетер!
Тај кобни бетонски надвожњак и нови део пута из правца Новог Сада, код петље за укључење на ауто-пут Београд – Загреб, код бензинске пумпе „Змај” у Земуну, место је погибије Драгана Манцеа. У 9.50 часова, кад се возио на тренинг и журио да не закасни код тренера Ненада Бјековића, „пежо” регистарских ознака БГ 701-546 је слетео и са собом однео млади живот фудбалског мајстора.
Кад је прочитао новине, мој деда Драго је тужно констатовао:
- Куд баш да погине на нашој земљи, коју сам купио с двојицом Нишлија у Београду „за не дај Боже”, а онда је држава туда трасирала пут.
Драган Манце је и данас, 40 година после трагедије, легенда партизановог Југа који чува сећање на голгетера песмом: „Отиш'о си Драгане, остала је туга, увек ће те волети Гробари са југа“.
Један је, незаборавни, Драган Манце!
Данас својим синовима који фудбал тренирају причам легенду о голгетеру Партизана...
МАНЦЕ ПОСТИГАО 174 ГОЛА
Драган Манце је рођен 26. септембра 1962. у Београду, а фудбал је почео да игра у Галеници, садашњем Земуну. Од пионира до омладинаца играо је у матичном клубу, а у септембру 1980. прешао је у Партизан. Био је један од најзаслужнијих за шампионску круну Партизана у сезони 1982/83.
У црно-белом дресу одиграо је 279 утакмица и постигао 174 гола, а због свега учињеног сматра се једним од најбољих играча у историји београдског клуба. Једна улица поред стадиона Партизана носи име Драгана Манцеа.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
