„Срцем у Партизану, емотивно уз Бањалуку”

Зоран Смилески, некада полетарац сплитског Хајдука, касније запажено десно крило београдског Партизана и бањалучког Борца је као тренер донео у Бањалуку трофеј победника Митропа купа, највећег Борчевог међународног признања. С нестрпљењем чека 100. рођендан Борца, па да се поново нађе у Републици Српској.

Он и Република Српска истог дана прослављају рођендан. Њему је сада 75 лета, а њој 33. Рођен је у Скопљу, али каријеру је започео у сплитском Хајдуку.

- Мој отац је отишао у Сплит, завршио поморску академију у Дивуљама, па смо се преселили у Каштел, па Шибеник и онда у Сплит. Тамо смо остали седам година. Кад сам имао 11 лета, отишли смо на плац код барбе Луке Калитерне, мој старији брат и ја. Тако сам почео каријеру у пионирима Хајдука. Међутим, 1962. команда ратне морнарице морала је у Београд. Мој отац је био заменик команданта морнарице и дошли смо у главни град - говори Зоран Смилески.

Из града подно Марјана стигао је у Београд, постао јуниор Партизана. И све је ишло својим током.

- Био сам велики звездаш! Отац ме водио да гледам тренинге Црвене звезде кад је долазила у Сплит. Знао је отац да сам звездаш. Кад смо полазили у Београд, селили се, Лука Калитерна дао ми је цедуљицу да је уручим Миљану Милајнићу. Становали смо близу стадиона Црвене звезде и са својим другарима одем и уручим Чичи цедуљицу. Рекао је да је то добро и да сутра дођем да тренирам са Звездиним пионирима. Вредно сам тренирао два месеца и један дан отац дошао са терена и пита ме где ја идем сваки дан. Кад сам објаснио да тренирам у Црвеној звезди, он ми је рекао да тако не може и да идем одмах на стадион Партизана. Касније сам схватио да је тако морало бити. Отац војно лице, а председник Партизана био је Фрањо Туђман. Није могао дозволити да буде другачије. Плакао сам неколико месеци, али је очева жеља испуњена, остао сам у Партизану.

Био је десно крило првог тима Београђана, али је највећи учинак остварио у Борцу.

- Имао сам 17 година кад сам заиграо у првом тиму Партизана. У децембру 1967. на турнеји Партизана у Скопљу и тада Титовој Митровици играли смо са Трепчом и Вардаром и дебитовао сам за први тим Партизана. Онда је уследило потписивање уговора нас шест из генерације која је била четири пута омладински првак Југославије. Играо сам годину и по дана. Ни данас ми није познато зашто је Партизан мене дао на позајмицу у Борац кад сам био стандардан првотимац. Дошао је председник клуба и тражио крило од црно-белих, они су дали мене, а ја са 169 центиметара и 60 килограма био сам ситан у његовим очима. Помоћни тренер Атанасковић му је рекао да ће за два месеца рећи шта смо му дали. Кад је следећи пут дошао у Београд захваљивао је људима из Партизана због мене. У Бањалуци су ме сви брзо прихватили као најрођенијег. Звали су ме „мали Кнез”, били су одушевљени мојим играма, залагањем, држањем на терену, на улици, у свакој прилици. Тако је Борац постао моја највећа спортска љубав.

У Партизану су играла и његова браћа Андрија и Бранко.

- Старији брат био је талентованији, а млађи је играо у српској лиги. Међутим, био сам много упоран и брз као шило. Људи су видели у мени таленат. Стјепан Бобек је први тренер који ме је уврстио у први тим. Он је стално одређивао кад играмо на два гола, да ја играм у његовом тиму. Било је то криво Рашевићу, Пауновићу, Ковачевићу и осталим легендама Партизана. Било је ту шаљивих тренутака. Међутим, све су то легенде Партизана. Била је то фантастична генерација на челу са Владицом Ковачевићем.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ