Самурај из Боцване

Путовање Лецилеа Тебогоа је прича о сировом таленту, неустрашивој амбицији и непоколебљивом духу.

Победе и светски рекорди од малих ногу обележили су његов пут, а кроз тријумфе и поразе трчао је само брже. Сада, док га свет посматра, његов поглед упрт је ка Светском првенству у Токију.

Ексклузивни дводелни документарац „Грађен да буде брз: Прича о Лецилеу Тебогоу“ говори о спринтеру који наставља да носи наде своје нације, доказујући да је брзина више од самог резултата – то је оно што он јесте.

Главни јунак размишља о свом путу од младог фудбалера у родној Боцвани и спринтера до светског јуниорског шампиона и олимпијског победника на 200 метара.

– Људи не би знали да сам само обична особа. Тек када изађем на стазу, постајем неко други – даје Лециле кроки своје личности.

Као дете није могао да се определи између фудбала и атлетике. Баш је Болт инспирисао Тебогоа да се фокусира на атлетику.

– Док сам се кретао између фудбала и атлетике, Јусеин Болт је био најпопуларнији спортиста света – сећа се Тебого. – Мада се пензионисао 2017. године, знамо да не можемо да будемо бржи од њега. Желео сам да будем као он.

Али пут до успеха није био гладак. Смрт Тебогове мајке 2024. године навела га је да се запита да ли за њега постоји будућност у краљици спортова.

– Пре свега, осећао сам се као да је за мене готово, да сам завршио с  атлетиком. Више од три недеље ништа нисам радио, само сам спавао код куће. Нисам имао мотивацију ни да почнем да тренирам, све док једног дана моји клупски другови нису дошли до мене и рекли: ‚Хајде с нама, гледај нас како тренирамо. Можда ће нешто кликнути'. Отишао сам, стајао на трибинама и гледао. И помислио сам у себи – да ли би мама била срећна ако бих напустио спорт?

Одлучио је да се не осврће већ крене напред. У Паризу је био сјајан. Следи Токио.