„Поносан сам што нисам одустао“

Страхиња Драгосављевић име које све више одзвања на међународној сцени кајака. Иако још нема ни 19 година, већ је ове сезоне оставио неизбрисив траг, освојио је четири златне медаље на великим такмичењима и тиме надмашио себе остваривши резултате које нико није очекивао. На Светском првенству у Милану, није успео да се домогне медаље, али четврто место му представља још већу мотивацију за наредну годину. Прича Бачкопаланчанина није само о успесима, већ и о упорности, одлучности и одрастању у спортисту који не познаје границе. Са осмехом, али и зрелошћу далеко изнад својих година, показује да је свака трка више од самог резултата – то је лекција, изазов и прилика за бољом верзијом себе.

Дошли сте на Светско првенство у Милано као фаворит, а завршили сте такмичење на четвртом месту – резултат који заслужује велико поштовање. Како сте ви то доживели?

− Било ми је тешко и био сам веома разочаран у првом издаху. Осећао сам се празно и уморно. Већ на почетку трке осетио сам да нисам први јер сам на самом старту направио грешку. Шта више, био сам последњи, али сам рекао себи да нећу да се предам и на срчаност сам наставио да гурам, веровао сам да могу да освојим медаљу. При проласку кроз циљ утихнула је нада за одличјем. Али добро, шта је ту је. Није коме је речено, већ коме је суђено. Живот иде даље! – истакао је Страхиња Драгосављевић на почетку разговора за Спортски журнал.

Недостајала вам је медаља са планетарног шампионата да комплетирате одличја на свим највећим такмичењима ове сезоне, да ли вам то представља додатну мотивацију за наредну годину?

− Гледам на то као још већу мотивацију. Остаје жал што то нисам остварио први и једини пут док још имам 18 година. Желео сам да се запише у историји да сам био најмлађи. Ипак, не смем да будем незахвалан, имаћу шансу као млађи сениор доста пута да то постигнем. Подстрек ми је да радим још јаче и да не побеђујем за центиметар у фото-финишу, већ да буде сасвим јасно ко је први.

Шта је пресудило у финалу – психолошки притисак, умор или тактика?

− Не могу да кажем да сам осећао притисак или да је био проблем у тактици, припремили смо се добро и знали смо шта треба да урадимо. Осим тога, нормално је да сам уморан, крај је сезоне. Али, сматрам да су ситнице и недостатак среће пресудиле. Поносан сам што је трка била неизвесна, борио сам се и нисам им дао лако да победе, то је за мене успех сам по себи.

Који су даљи планови по повратку у Бачку Паланку?

− Прво да саберем утиске веома успешне сезоне. Следи нам убрзо, половином септембра, Држано првенство. То такмичење биће ми за душу, да се одморим, да извеслам неке дистанце са другарима из клуба. Биће занимљиве трке и радујем се томе!

Шта сте зацртали као циљеве за следећу сезону?

− Све што тренер каже (смех). Моји циљеви остају исти. Не бих да их говорим зато што мислим да се онда неће остварити. Без обзира, мислим да су свима јасни, макар кад је реч о двестотки. Верујем Симиним плановима и идемо заједно у нове победе.

НЕМА УСПЕХА БЕЗ НАПОРНОГ РАДА

Шта је пресудније за овакве изврсне резултате – таленат или рад?

− Има свега по мало. Таленат може да вас догура далеко, али ако на то још доста радите онда можете доћи тамо где нико други није. Добитна комбинација је и једно и друго, уз веру у то што радите. Мора да постоји труд, воља и дисциплина, а таленат је дар од Бога који вам посади и само од нас зависи да ли ћемо знати да га искористимо.

 „УВЕК ЈУРИ ДА ПОБЕДИШ ЈАЧЕГ”

Имате ли највећег ривала који вас гура до крајњих граница како бисте постали боља верзија себе?

− Наравно, сви велики спортисти имају ривале који вас терају да изађете из зоне комфора. Противнике имам само на води, све изван тога сматрам пријатељством. Имао сам прилику да се уверим у то. У Милану смо били сви у истом хотелу, зближио сам се са њима и схватио да су јако добри људи... и великог апетита (смех). Воле и подржавају све, а на трци су прави ратници какви и треба да буду највећи спортисти. Мајка ме је научила да никада не треба да се задовољавам победом над лошијим, већ да јурим да победим јачег.

Страхиња је, потом, додао:

− Баптиста ми је један од већих ривала и жао ми је што се није такмичио на двестотки. Мада сам и срећан што сам био четврти, а он није учествовао, јер нисмо могли да одредимо ко је најбољи. Надам се да ћемо следеће године имати прилику да докажемо ко је изнад свих на тој дистанци. Невероватан је такмичар и захвалан сам што сам због њега схватио колико могу и да за мене границе не постоје.