„Ponosan sam što nisam odustao“

Strahinja Dragosavljević ime koje sve više odzvanja na međunarodnoj sceni kajaka. Iako još nema ni 19 godina, već je ove sezone ostavio neizbrisiv trag, osvojio je četiri zlatne medalje na velikim takmičenjima i time nadmašio sebe ostvarivši rezultate koje niko nije očekivao. Na Svetskom prvenstvu u Milanu, nije uspeo da se domogne medalje, ali četvrto mesto mu predstavlja još veću motivaciju za narednu godinu. Priča Bačkopalančanina nije samo o uspesima, već i o upornosti, odlučnosti i odrastanju u sportistu koji ne poznaje granice. Sa osmehom, ali i zrelošću daleko iznad svojih godina, pokazuje da je svaka trka više od samog rezultata – to je lekcija, izazov i prilika za boljom verzijom sebe.

Došli ste na Svetsko prvenstvo u Milano kao favorit, a završili ste takmičenje na četvrtom mestu – rezultat koji zaslužuje veliko poštovanje. Kako ste vi to doživeli?

− Bilo mi je teško i bio sam veoma razočaran u prvom izdahu. Osećao sam se prazno i umorno. Već na početku trke osetio sam da nisam prvi jer sam na samom startu napravio grešku. Šta više, bio sam poslednji, ali sam rekao sebi da neću da se predam i na srčanost sam nastavio da guram, verovao sam da mogu da osvojim medalju. Pri prolasku kroz cilj utihnula je nada za odličjem. Ali dobro, šta je tu je. Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Život ide dalje! – istakao je Strahinja Dragosavljević na početku razgovora za Sportski žurnal.

Nedostajala vam je medalja sa planetarnog šampionata da kompletirate odličja na svim najvećim takmičenjima ove sezone, da li vam to predstavlja dodatnu motivaciju za narednu godinu?

− Gledam na to kao još veću motivaciju. Ostaje žal što to nisam ostvario prvi i jedini put dok još imam 18 godina. Želeo sam da se zapiše u istoriji da sam bio najmlađi. Ipak, ne smem da budem nezahvalan, imaću šansu kao mlađi senior dosta puta da to postignem. Podstrek mi je da radim još jače i da ne pobeđujem za centimetar u foto-finišu, već da bude sasvim jasno ko je prvi.

Šta je presudilo u finalu – psihološki pritisak, umor ili taktika?

− Ne mogu da kažem da sam osećao pritisak ili da je bio problem u taktici, pripremili smo se dobro i znali smo šta treba da uradimo. Osim toga, normalno je da sam umoran, kraj je sezone. Ali, smatram da su sitnice i nedostatak sreće presudile. Ponosan sam što je trka bila neizvesna, borio sam se i nisam im dao lako da pobede, to je za mene uspeh sam po sebi.

Koji su dalji planovi po povratku u Bačku Palanku?

− Prvo da saberem utiske veoma uspešne sezone. Sledi nam ubrzo, polovinom septembra, Držano prvenstvo. To takmičenje biće mi za dušu, da se odmorim, da izveslam neke distance sa drugarima iz kluba. Biće zanimljive trke i radujem se tome!

Šta ste zacrtali kao ciljeve za sledeću sezonu?

− Sve što trener kaže (smeh). Moji ciljevi ostaju isti. Ne bih da ih govorim zato što mislim da se onda neće ostvariti. Bez obzira, mislim da su svima jasni, makar kad je reč o dvestotki. Verujem Siminim planovima i idemo zajedno u nove pobede.

NEMA USPEHA BEZ NAPORNOG RADA

Šta je presudnije za ovakve izvrsne rezultate – talenat ili rad?

− Ima svega po malo. Talenat može da vas dogura daleko, ali ako na to još dosta radite onda možete doći tamo gde niko drugi nije. Dobitna kombinacija je i jedno i drugo, uz veru u to što radite. Mora da postoji trud, volja i disciplina, a talenat je dar od Boga koji vam posadi i samo od nas zavisi da li ćemo znati da ga iskoristimo.

 „UVEK JURI DA POBEDIŠ JAČEG”

Imate li najvećeg rivala koji vas gura do krajnjih granica kako biste postali bolja verzija sebe?

− Naravno, svi veliki sportisti imaju rivale koji vas teraju da izađete iz zone komfora. Protivnike imam samo na vodi, sve izvan toga smatram prijateljstvom. Imao sam priliku da se uverim u to. U Milanu smo bili svi u istom hotelu, zbližio sam se sa njima i shvatio da su jako dobri ljudi... i velikog apetita (smeh). Vole i podržavaju sve, a na trci su pravi ratnici kakvi i treba da budu najveći sportisti. Majka me je naučila da nikada ne treba da se zadovoljavam pobedom nad lošijim, već da jurim da pobedim jačeg.

Strahinja je, potom, dodao:

− Baptista mi je jedan od većih rivala i žao mi je što se nije takmičio na dvestotki. Mada sam i srećan što sam bio četvrti, a on nije učestvovao, jer nismo mogli da odredimo ko je najbolji. Nadam se da ćemo sledeće godine imati priliku da dokažemo ko je iznad svih na toj distanci. Neverovatan je takmičar i zahvalan sam što sam zbog njega shvatio koliko mogu i da za mene granice ne postoje.