„Srcem u Partizanu, emotivno uz Banjaluku”

Zoran Smileski, nekada poletarac splitskog Hajduka, kasnije zapaženo desno krilo beogradskog Partizana i banjalučkog Borca je kao trener doneo u Banjaluku trofej pobednika Mitropa kupa, najvećeg Borčevog međunarodnog priznanja. S nestrpljenjem čeka 100. rođendan Borca, pa da se ponovo nađe u Republici Srpskoj.

On i Republika Srpska istog dana proslavljaju rođendan. Njemu je sada 75 leta, a njoj 33. Rođen je u Skoplju, ali karijeru je započeo u splitskom Hajduku.

- Moj otac je otišao u Split, završio pomorsku akademiju u Divuljama, pa smo se preselili u Kaštel, pa Šibenik i onda u Split. Tamo smo ostali sedam godina. Kad sam imao 11 leta, otišli smo na plac kod barbe Luke Kaliterne, moj stariji brat i ja. Tako sam počeo karijeru u pionirima Hajduka. Međutim, 1962. komanda ratne mornarice morala je u Beograd. Moj otac je bio zamenik komandanta mornarice i došli smo u glavni grad - govori Zoran Smileski.

Iz grada podno Marjana stigao je u Beograd, postao junior Partizana. I sve je išlo svojim tokom.

- Bio sam veliki zvezdaš! Otac me vodio da gledam treninge Crvene zvezde kad je dolazila u Split. Znao je otac da sam zvezdaš. Kad smo polazili u Beograd, selili se, Luka Kaliterna dao mi je ceduljicu da je uručim Miljanu Milajniću. Stanovali smo blizu stadiona Crvene zvezde i sa svojim drugarima odem i uručim Čiči ceduljicu. Rekao je da je to dobro i da sutra dođem da treniram sa Zvezdinim pionirima. Vredno sam trenirao dva meseca i jedan dan otac došao sa terena i pita me gde ja idem svaki dan. Kad sam objasnio da treniram u Crvenoj zvezdi, on mi je rekao da tako ne može i da idem odmah na stadion Partizana. Kasnije sam shvatio da je tako moralo biti. Otac vojno lice, a predsednik Partizana bio je Franjo Tuđman. Nije mogao dozvoliti da bude drugačije. Plakao sam nekoliko meseci, ali je očeva želja ispunjena, ostao sam u Partizanu.

Bio je desno krilo prvog tima Beograđana, ali je najveći učinak ostvario u Borcu.

- Imao sam 17 godina kad sam zaigrao u prvom timu Partizana. U decembru 1967. na turneji Partizana u Skoplju i tada Titovoj Mitrovici igrali smo sa Trepčom i Vardarom i debitovao sam za prvi tim Partizana. Onda je usledilo potpisivanje ugovora nas šest iz generacije koja je bila četiri puta omladinski prvak Jugoslavije. Igrao sam godinu i po dana. Ni danas mi nije poznato zašto je Partizan mene dao na pozajmicu u Borac kad sam bio standardan prvotimac. Došao je predsednik kluba i tražio krilo od crno-belih, oni su dali mene, a ja sa 169 centimetara i 60 kilograma bio sam sitan u njegovim očima. Pomoćni trener Atanasković mu je rekao da će za dva meseca reći šta smo mu dali. Kad je sledeći put došao u Beograd zahvaljivao je ljudima iz Partizana zbog mene. U Banjaluci su me svi brzo prihvatili kao najrođenijeg. Zvali su me „mali Knez”, bili su oduševljeni mojim igrama, zalaganjem, držanjem na terenu, na ulici, u svakoj prilici. Tako je Borac postao moja najveća sportska ljubav.

U Partizanu su igrala i njegova braća Andrija i Branko.

- Stariji brat bio je talentovaniji, a mlađi je igrao u srpskoj ligi. Međutim, bio sam mnogo uporan i brz kao šilo. Ljudi su videli u meni talenat. Stjepan Bobek je prvi trener koji me je uvrstio u prvi tim. On je stalno određivao kad igramo na dva gola, da ja igram u njegovom timu. Bilo je to krivo Raševiću, Paunoviću, Kovačeviću i ostalim legendama Partizana. Bilo je tu šaljivih trenutaka. Međutim, sve su to legende Partizana. Bila je to fantastična generacija na čelu sa Vladicom Kovačevićem.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU