У документарном серијалу „Терен од злата” амерички селектор Стив Кер, који је као играч годинама делио паркет с Мајклом Џорданом, истакао је да је полуфинале Олимпијских игара у Паризу 2024. против Србије „вероватно најбоља утакмица у којој је икада учествовао”. Такву утакмицу приуштили су му српски кошаркаши, предвођени селектором Србије Светиславом Пешићем, чија је тактика против америчког „Тима снова 2024” хваљена као један од важних фактора у настанку тог спектакла. Данас, годину касније, део домаће јавности жестоко се окомио на Пешића, апострофирајући га као главног кривца за неуспех на Европском првенству у Риги (пораз у осмини финала од Финске). Делује просто невероватно коликом је количином мржње, али и љубави, овај искусни стручњак, члан Куће славних Фиба, био затрпан у протекле четири године.
После неуспеха на „Евробаскету 2022” (пораз од Италије у осмини финала) био је малтене проглашен за државног непријатеља, а онда – након светског сребра у Манили 2023. и олимпијске бронзе у Паризу 2024, читава нација је Бога молила да остане на месту селектора. Сад се опет преиспитује његова стручност. Критике су, нормално, и потребне и неизоставне у оваквим ситуацијама, али тешко је разумети оне који омаловажавају тренера који је освојио све што се може освојити у кошарци.
И поред тога што је крајем прошлог лета замолио одговорне у Кошаркашком савезу Србије (КСС) да пронађу новог селектора, иако се тада у интервјуу „Политици” растао од националног тима, после три недеље ипак је одлучио да остане на том месту. Направљена је атмосфера да би после њега настао потоп. Продужио је уговор на још годину (истиче 30. септембра), после молбе репрезентативаца и водећих људи у КСС-у.
Неуспешни, који немају капацитета да креирају позитиван приступ, баве се само неуспехом и утркују у томе ко боље критикује, омаловажава успешне и измишља њихове изјаве
Како објашњавате неуспех на Евробаскету у Риги?
- Прва импресија је да је атмосфера између играча, стручног и медицинског особља од почетка припрема била веома добра, позитивна и са пуно емпатије и разумевања за неке играче који су дошли на припреме са последицама дуге сезоне; ту пре свега мислим на незалечене повреде. У току припрема одигране су утакмице са противницима различитог квалитета, и пре свега, захваљујући континуитету и уиграности из претходних година, не само да смо побеђивали и освојили два турнира – на Кипру и Немачкој већ смо играли и веома квалитетно. На почетку Европског првенства наставило се као у утакмицама из припремног периода. У утакмици са Португалијом, коју смо схватили као припрему за следећи, у то време најважнији меч – против домаћина Летоније, било је превише калкулација и импровизација. Али се та утакмица, ипак, добила. Победили смо, али смо због повреде изгубили капитена Богдановића до краја шампионата. Од те утакмице па све до краја играчи који су могли квалитетима да надокнаде изостанак Богдановића били су континуирано, због повреда и болести, неспособни да то ураде. Победили смо домаћина Летонију. Са Турском смо одиграли на добром нивоу, била је то веома квалитетна утакмица. Нажалост, због повреда смо изгубили Аврамовића и Вукчевића. И поред велике жеље Гудурића и напора медицинског тима, то није дало резултате, тако да он до краја првенства није могао да игра на свом познатом нивоу. Кад изгубиш утакмицу са противником по имену Финска, онда је то за широку јавност и наше навијаче скоро невероватно. Али, то је једна утакмица, у којој немаш право на поправак. Против противника који је, како видимо, стигао до борбе за медаљу. Увек сам се трудио да професионализам и струка стоје изнад свега, а кад се доживи неуспех, онда се, наравно, питаш да ли су постојали неки други путеви до успеха.
У Вашој аутобиографији истичете да – „живот тренера није бајка”! Како коментаришете то што се део јавности жестоко окомио на Вас?
- Та реченица – живот тренера није бајка, изашла је из мене после вишедеценијског тренерског искуства. То значи да није све мед и млеко. Ми у Србији, који волимо спорт, а посебно кошарку, требало би да размишљамо на који начин да се мењамо. Пре свега они који креирају јавно мњење. Без адекватне стручне анализе, разни, назови, стручњаци пласирају у јавност да је успех само освајање златне медаље, вероватно да би сваки други успех – освајање сребрне и бронзане медаље – био неуспех. Нема аналитичке, објективне и стручне процене квалитета наших противника. Нажалост, успешни стручњаци и бивши врхунски играчи не добијају прилику да креирају јавно мњење. Углавном они неуспешни, који немају капацитета да креирају позитиван приступ, баве се само неуспехом и утркују се у томе ко боље критикује, омаловажава успешне и измишља њихове изјаве. Ти неуспешни аналитичари, стручни консултанти и твитер новинари не могу чак на аналитички начин да објасне успех, а такође и неуспех.
После великог успеха на Олимпијским играма у Паризу и еуфорије која се створила у нашој јавности – да смо равни једном од два најјача тима у историји кошарке (САД) – хтели сте да препустите кормило неком другом, а онда сте, ипак, остали. Зашто?
- Кад долазиш да будеш тренер репрезентације Србије, не одлучујеш само ти, већ пре свега у овом случају одговорни у Кошаркашком савезу Србије. Ја не одлучујем ко ће да води српску кошарку и репрезентацију, али одлучујем о томе где ћу да будем и шта ћу да радим.
Новом селектору пружићу апсолутну подршку и помоћ и сва моја искуства из претходног периода
Шта сте рекли играчима по завршетку шампионата?
- Моја комуникација са свим играчима је увек до краја била отворена, уз апсолутно узајамно поштовање и респект. Кад се изгуби утакмица, десило се… Како даље? Не смеју се пореметити међуљудски односи. Ти односи се морају сваког дана тренирати. Тако се гради и развија екипа, без обзира на успехе или поразе. Пре но што смо се растали рекао сам им: „Кад победите, онда добијете честитке, пре свега од својих најближих, родбине, пријатеља, а кад изгубимо и не остваримо наше снове, ја вас и даље прихватам као моје пријатеље и никада вам ништа нећу замерити, јер знам да сте желели најбоље!” Рекао сам им и то да је тешко носити одговорност и притисак јавности који се ствара пред овако значајна такмичења, али да тај притисак има и позитивних страна. Он те тера да још боље тренираш и тера те да повећаш посвећеност и одговорност и према себи и према екипи. За крај сам им поручио да, кад следећи пут буду позвани у репрезентацију, морају да знају – кад заврше обавезе према клубовима – да апсолутни приоритети треба да им буду њихово здравље и њихова посвећеност репрезентацији Србије.
А шта су играчи рекли Вама?
- Они су устали и аплаудирали овим мојим речима!
Мало је познато да сте ниску успеха отпочели као шампион Балкана 1984. После тога је уследило све оно што сви знају – златне медаље у свим узрастима Фибиних такмичења, закључно са сениорским титулама првака Европе и света. Како је дошло до тога да након неуспеха у Риги неки мисле да нисте дорасли овом послу, тим пре што сте пре само годину дизани у небеса као „тренерски геније”?
- Нажалост, то је Србија. Међутим, пошто сам пуно година провео у две велике спортске земље – Немачкој и Шпанији – научио сам да су критике саставни део тренерског посла. И ако ниси спреман да прихватиш критике, не можеш ни да будеш тренер на нивоу на којем сам био и јесам. Што се тиче Србије, нажалост, имамо укупно велику кризу друштвеног понашања, где се смањила и социјална и емоционална емпатија. И ја сам као особа, и као тренер, стварно пуно уложио да све то разумем и да се адаптирам. И мислим да сам успео, јер мене не додирују критике, омаловажавања од људи до којих ми није стало.
Да ли сте могли да урадите нешто боље у Риги?
- Кад се пењеш на бину, зависиш од онога који те је позвао на бину. Кад силазиш са бине, ти сам доносиш одлуку. Према томе, све одлуке које сам доносио, донете су свесно, професионално и стручно. Да ли је нешто могло да буде боље, наравно, увек може боље.
Шта је Ваш следећи корак, како видите блиску будућност?
- Била је привилегија бити селектор репрезентације Србије и тренирати и водити најбоље српске кошаркаше. Преузети одговорност и доносити одлуке, кад водиш репрезентацију Србије, јесте велики изазов. Увек сам се трудио да професија и струка доминирају на путу до успеха. У будућности желим да и даље професионалност, стручност и посвећеност ставим на располагање председнику Кошаркашког савеза Србије Небојши Човићу и читавој нашој кошарци. Међутим, дошло је време да се пронађе нови тренер који ће бити у стању да настави оно што смо започели у претходном периоду. С друге стране, обећао сам председнику Човићу да ћу апсолутно све урадити да испуним до краја улогу коју ми је доделио у избору новог селектора, а то ћу обавити, као и увек до сада – професионално, стручно и одговорно. А новом селектору пружићу апсолутну подршку и помоћ и сва моја искуства из претходног периода. Српска кошарка има неколико важних и пресудних тема за будућност о којима треба разговарати да би се успоставили систем и правила адекватна садашњем времену. Савез са својим органима мора да настави да проналази начине за сарадњу са клубовима коју треба развијати континуирано, свакодневно, у званичним и незваничним контактима најодговорнијих. Сад још више, после толико година, постајем свестан да ту врсту сарадње и поред свих покушаја са моје стране не може да реши један човек – тренер!
Направљена је екипа која има огроман потенцијал за наредни олимпијски циклус до Лос Анђелеса 2028. Убеђен сам да су наши играчи и после Риге гладни успеха и доказивања на наредним такмичењима
Како видите репрезентацију у текућем олимпијском циклусу, на путу ка Олимпијским играма у Лос Анђелесу 2028?
- Оно што сам рекао после Париза мислим и сад: да је направљена екипа која има огроман потенцијал за наредни олимпијски циклус до Лос Анђелеса 2028. Убеђен сам да су наши играчи и после Риге гладни успеха и доказивања на наредним такмичењима. Видим то на њиховим лицима. Приоритети се мењају, па ће на тај процес утицати сигурно и њихове клупске обавезе. Играчи су показали приврженост националним тиму. Показали су да у својим каријерама, ипак, имају два тима: један где зарађују новац и други, тамо где им је срце и где играју са посебним жаром, а то је репрезентација Србије. У овом олимпијском циклусу морамо да будемо свесни тога да је неопходно да се мењамо и прилагођавамо времену у којем живимо.
И РЕАЛНИ ЦИЉЕВИ СУ ТЕШКО ОСТВАРИВИ
На шта сте најпоноснији у протекле четири године рада у репрезентацији Србије?
- Ако желите да радите велике ствари, то не треба и не може бити лако и зато не треба превише причати о резултатима, него се оријентисати на постављене задатке у том процесу до циљева. Искуство ме је научило да су и реални циљеви тешко оствариви. Најпоноснији сам на тај процес који није био лак. Кључ је био да убедим играче у оно у шта ја верујем. Одувек сам био свестан тога да је тренер ту због играча, а не они због њега, као и да тренер никада не сме да буде изнад екипе; али и да играчи знају да постоји само један кога треба да прате, а то је тренер. Ако се ту направи баланс – онда је процес до циља једноставнији. Комуникација није да тренер прича, а остали слушају, већ да тренер прича, али и да слуша шта играчи на то кажу, да постоји међусобни фидбек. Само тако можете да разумете шта играчу више одговара и где се он осећа комфорно. У време док сам ја играо, све што би нам рекао тренер Ранко Жеравица, било је за нас свето писмо. Данас врхунски играчи имају много више информација и способни су да преиспитују неке одлуке тренера које се тичу њих самих, па чак и да их коригују у неким ситуацијама.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
