U dokumentarnom serijalu „Teren od zlata” američki selektor Stiv Ker, koji je kao igrač godinama delio parket s Majklom Džordanom, istakao je da je polufinale Olimpijskih igara u Parizu 2024. protiv Srbije „verovatno najbolja utakmica u kojoj je ikada učestvovao”. Takvu utakmicu priuštili su mu srpski košarkaši, predvođeni selektorom Srbije Svetislavom Pešićem, čija je taktika protiv američkog „Tima snova 2024” hvaljena kao jedan od važnih faktora u nastanku tog spektakla. Danas, godinu kasnije, deo domaće javnosti žestoko se okomio na Pešića, apostrofirajući ga kao glavnog krivca za neuspeh na Evropskom prvenstvu u Rigi (poraz u osmini finala od Finske). Deluje prosto neverovatno kolikom je količinom mržnje, ali i ljubavi, ovaj iskusni stručnjak, član Kuće slavnih Fiba, bio zatrpan u protekle četiri godine.
Posle neuspeha na „Evrobasketu 2022” (poraz od Italije u osmini finala) bio je maltene proglašen za državnog neprijatelja, a onda – nakon svetskog srebra u Manili 2023. i olimpijske bronze u Parizu 2024, čitava nacija je Boga molila da ostane na mestu selektora. Sad se opet preispituje njegova stručnost. Kritike su, normalno, i potrebne i neizostavne u ovakvim situacijama, ali teško je razumeti one koji omalovažavaju trenera koji je osvojio sve što se može osvojiti u košarci.
I pored toga što je krajem prošlog leta zamolio odgovorne u Košarkaškom savezu Srbije (KSS) da pronađu novog selektora, iako se tada u intervjuu „Politici” rastao od nacionalnog tima, posle tri nedelje ipak je odlučio da ostane na tom mestu. Napravljena je atmosfera da bi posle njega nastao potop. Produžio je ugovor na još godinu (ističe 30. septembra), posle molbe reprezentativaca i vodećih ljudi u KSS-u.
Neuspešni, koji nemaju kapaciteta da kreiraju pozitivan pristup, bave se samo neuspehom i utrkuju u tome ko bolje kritikuje, omalovažava uspešne i izmišlja njihove izjave
Kako objašnjavate neuspeh na Evrobasketu u Rigi?
- Prva impresija je da je atmosfera između igrača, stručnog i medicinskog osoblja od početka priprema bila veoma dobra, pozitivna i sa puno empatije i razumevanja za neke igrače koji su došli na pripreme sa posledicama duge sezone; tu pre svega mislim na nezalečene povrede. U toku priprema odigrane su utakmice sa protivnicima različitog kvaliteta, i pre svega, zahvaljujući kontinuitetu i uigranosti iz prethodnih godina, ne samo da smo pobeđivali i osvojili dva turnira – na Kipru i Nemačkoj već smo igrali i veoma kvalitetno. Na početku Evropskog prvenstva nastavilo se kao u utakmicama iz pripremnog perioda. U utakmici sa Portugalijom, koju smo shvatili kao pripremu za sledeći, u to vreme najvažniji meč – protiv domaćina Letonije, bilo je previše kalkulacija i improvizacija. Ali se ta utakmica, ipak, dobila. Pobedili smo, ali smo zbog povrede izgubili kapitena Bogdanovića do kraja šampionata. Od te utakmice pa sve do kraja igrači koji su mogli kvalitetima da nadoknade izostanak Bogdanovića bili su kontinuirano, zbog povreda i bolesti, nesposobni da to urade. Pobedili smo domaćina Letoniju. Sa Turskom smo odigrali na dobrom nivou, bila je to veoma kvalitetna utakmica. Nažalost, zbog povreda smo izgubili Avramovića i Vukčevića. I pored velike želje Gudurića i napora medicinskog tima, to nije dalo rezultate, tako da on do kraja prvenstva nije mogao da igra na svom poznatom nivou. Kad izgubiš utakmicu sa protivnikom po imenu Finska, onda je to za široku javnost i naše navijače skoro neverovatno. Ali, to je jedna utakmica, u kojoj nemaš pravo na popravak. Protiv protivnika koji je, kako vidimo, stigao do borbe za medalju. Uvek sam se trudio da profesionalizam i struka stoje iznad svega, a kad se doživi neuspeh, onda se, naravno, pitaš da li su postojali neki drugi putevi do uspeha.
U Vašoj autobiografiji ističete da – „život trenera nije bajka”! Kako komentarišete to što se deo javnosti žestoko okomio na Vas?
- Ta rečenica – život trenera nije bajka, izašla je iz mene posle višedecenijskog trenerskog iskustva. To znači da nije sve med i mleko. Mi u Srbiji, koji volimo sport, a posebno košarku, trebalo bi da razmišljamo na koji način da se menjamo. Pre svega oni koji kreiraju javno mnjenje. Bez adekvatne stručne analize, razni, nazovi, stručnjaci plasiraju u javnost da je uspeh samo osvajanje zlatne medalje, verovatno da bi svaki drugi uspeh – osvajanje srebrne i bronzane medalje – bio neuspeh. Nema analitičke, objektivne i stručne procene kvaliteta naših protivnika. Nažalost, uspešni stručnjaci i bivši vrhunski igrači ne dobijaju priliku da kreiraju javno mnjenje. Uglavnom oni neuspešni, koji nemaju kapaciteta da kreiraju pozitivan pristup, bave se samo neuspehom i utrkuju se u tome ko bolje kritikuje, omalovažava uspešne i izmišlja njihove izjave. Ti neuspešni analitičari, stručni konsultanti i tviter novinari ne mogu čak na analitički način da objasne uspeh, a takođe i neuspeh.
Posle velikog uspeha na Olimpijskim igrama u Parizu i euforije koja se stvorila u našoj javnosti – da smo ravni jednom od dva najjača tima u istoriji košarke (SAD) – hteli ste da prepustite kormilo nekom drugom, a onda ste, ipak, ostali. Zašto?
- Kad dolaziš da budeš trener reprezentacije Srbije, ne odlučuješ samo ti, već pre svega u ovom slučaju odgovorni u Košarkaškom savezu Srbije. Ja ne odlučujem ko će da vodi srpsku košarku i reprezentaciju, ali odlučujem o tome gde ću da budem i šta ću da radim.
Novom selektoru pružiću apsolutnu podršku i pomoć i sva moja iskustva iz prethodnog perioda
Šta ste rekli igračima po završetku šampionata?
- Moja komunikacija sa svim igračima je uvek do kraja bila otvorena, uz apsolutno uzajamno poštovanje i respekt. Kad se izgubi utakmica, desilo se… Kako dalje? Ne smeju se poremetiti međuljudski odnosi. Ti odnosi se moraju svakog dana trenirati. Tako se gradi i razvija ekipa, bez obzira na uspehe ili poraze. Pre no što smo se rastali rekao sam im: „Kad pobedite, onda dobijete čestitke, pre svega od svojih najbližih, rodbine, prijatelja, a kad izgubimo i ne ostvarimo naše snove, ja vas i dalje prihvatam kao moje prijatelje i nikada vam ništa neću zameriti, jer znam da ste želeli najbolje!” Rekao sam im i to da je teško nositi odgovornost i pritisak javnosti koji se stvara pred ovako značajna takmičenja, ali da taj pritisak ima i pozitivnih strana. On te tera da još bolje treniraš i tera te da povećaš posvećenost i odgovornost i prema sebi i prema ekipi. Za kraj sam im poručio da, kad sledeći put budu pozvani u reprezentaciju, moraju da znaju – kad završe obaveze prema klubovima – da apsolutni prioriteti treba da im budu njihovo zdravlje i njihova posvećenost reprezentaciji Srbije.
A šta su igrači rekli Vama?
- Oni su ustali i aplaudirali ovim mojim rečima!
Malo je poznato da ste nisku uspeha otpočeli kao šampion Balkana 1984. Posle toga je usledilo sve ono što svi znaju – zlatne medalje u svim uzrastima Fibinih takmičenja, zaključno sa seniorskim titulama prvaka Evrope i sveta. Kako je došlo do toga da nakon neuspeha u Rigi neki misle da niste dorasli ovom poslu, tim pre što ste pre samo godinu dizani u nebesa kao „trenerski genije”?
- Nažalost, to je Srbija. Međutim, pošto sam puno godina proveo u dve velike sportske zemlje – Nemačkoj i Španiji – naučio sam da su kritike sastavni deo trenerskog posla. I ako nisi spreman da prihvatiš kritike, ne možeš ni da budeš trener na nivou na kojem sam bio i jesam. Što se tiče Srbije, nažalost, imamo ukupno veliku krizu društvenog ponašanja, gde se smanjila i socijalna i emocionalna empatija. I ja sam kao osoba, i kao trener, stvarno puno uložio da sve to razumem i da se adaptiram. I mislim da sam uspeo, jer mene ne dodiruju kritike, omalovažavanja od ljudi do kojih mi nije stalo.
Da li ste mogli da uradite nešto bolje u Rigi?
- Kad se penješ na binu, zavisiš od onoga koji te je pozvao na binu. Kad silaziš sa bine, ti sam donosiš odluku. Prema tome, sve odluke koje sam donosio, donete su svesno, profesionalno i stručno. Da li je nešto moglo da bude bolje, naravno, uvek može bolje.
Šta je Vaš sledeći korak, kako vidite blisku budućnost?
- Bila je privilegija biti selektor reprezentacije Srbije i trenirati i voditi najbolje srpske košarkaše. Preuzeti odgovornost i donositi odluke, kad vodiš reprezentaciju Srbije, jeste veliki izazov. Uvek sam se trudio da profesija i struka dominiraju na putu do uspeha. U budućnosti želim da i dalje profesionalnost, stručnost i posvećenost stavim na raspolaganje predsedniku Košarkaškog saveza Srbije Nebojši Čoviću i čitavoj našoj košarci. Međutim, došlo je vreme da se pronađe novi trener koji će biti u stanju da nastavi ono što smo započeli u prethodnom periodu. S druge strane, obećao sam predsedniku Čoviću da ću apsolutno sve uraditi da ispunim do kraja ulogu koju mi je dodelio u izboru novog selektora, a to ću obaviti, kao i uvek do sada – profesionalno, stručno i odgovorno. A novom selektoru pružiću apsolutnu podršku i pomoć i sva moja iskustva iz prethodnog perioda. Srpska košarka ima nekoliko važnih i presudnih tema za budućnost o kojima treba razgovarati da bi se uspostavili sistem i pravila adekvatna sadašnjem vremenu. Savez sa svojim organima mora da nastavi da pronalazi načine za saradnju sa klubovima koju treba razvijati kontinuirano, svakodnevno, u zvaničnim i nezvaničnim kontaktima najodgovornijih. Sad još više, posle toliko godina, postajem svestan da tu vrstu saradnje i pored svih pokušaja sa moje strane ne može da reši jedan čovek – trener!
Napravljena je ekipa koja ima ogroman potencijal za naredni olimpijski ciklus do Los Anđelesa 2028. Ubeđen sam da su naši igrači i posle Rige gladni uspeha i dokazivanja na narednim takmičenjima
Kako vidite reprezentaciju u tekućem olimpijskom ciklusu, na putu ka Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028?
- Ono što sam rekao posle Pariza mislim i sad: da je napravljena ekipa koja ima ogroman potencijal za naredni olimpijski ciklus do Los Anđelesa 2028. Ubeđen sam da su naši igrači i posle Rige gladni uspeha i dokazivanja na narednim takmičenjima. Vidim to na njihovim licima. Prioriteti se menjaju, pa će na taj proces uticati sigurno i njihove klupske obaveze. Igrači su pokazali privrženost nacionalnim timu. Pokazali su da u svojim karijerama, ipak, imaju dva tima: jedan gde zarađuju novac i drugi, tamo gde im je srce i gde igraju sa posebnim žarom, a to je reprezentacija Srbije. U ovom olimpijskom ciklusu moramo da budemo svesni toga da je neophodno da se menjamo i prilagođavamo vremenu u kojem živimo.
I REALNI CILjEVI SU TEŠKO OSTVARIVI
Na šta ste najponosniji u protekle četiri godine rada u reprezentaciji Srbije?
- Ako želite da radite velike stvari, to ne treba i ne može biti lako i zato ne treba previše pričati o rezultatima, nego se orijentisati na postavljene zadatke u tom procesu do ciljeva. Iskustvo me je naučilo da su i realni ciljevi teško ostvarivi. Najponosniji sam na taj proces koji nije bio lak. Ključ je bio da ubedim igrače u ono u šta ja verujem. Oduvek sam bio svestan toga da je trener tu zbog igrača, a ne oni zbog njega, kao i da trener nikada ne sme da bude iznad ekipe; ali i da igrači znaju da postoji samo jedan koga treba da prate, a to je trener. Ako se tu napravi balans – onda je proces do cilja jednostavniji. Komunikacija nije da trener priča, a ostali slušaju, već da trener priča, ali i da sluša šta igrači na to kažu, da postoji međusobni fidbek. Samo tako možete da razumete šta igraču više odgovara i gde se on oseća komforno. U vreme dok sam ja igrao, sve što bi nam rekao trener Ranko Žeravica, bilo je za nas sveto pismo. Danas vrhunski igrači imaju mnogo više informacija i sposobni su da preispituju neke odluke trenera koje se tiču njih samih, pa čak i da ih koriguju u nekim situacijama.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
