ВРЕМЕПЛОВ – Димитријевић: Најдражи гол Хајдуку у Сплиту 1985.

Фудбалска Југославија је осамдесетих година прошлог века имала тројицу играча са именом Зоран Димитријевић – у Црвеној звезди, Партизану и Галеници, данашњем Земуну. Онај који је носио дрес црвено–беле боје имао је дефанзивне задатке, али је умео да решава и велике утакмице. Данас живи у Португалији, али никад не одбија медије и приче са фудбалском тематиком.

Био је Димитријевић гранитни штопер, кад треба и десни бек, у најтрофејнијем српском клубу игра је заједно са  Марком Елснером, Славком Радовановићем, Мирославом Шугаром и Миодрагом Кривокапићем. Једно време био је у нишком Радничком, ОФК Београду и Могрену. Носио је и дрес младе репрезентације Југославије.

Зоран је рођен 29. августа 1963. у Иванграду, данашњим Беранама.

- Отац ми је у Иванграду био две године на привременом раду. Тако сам ја тамо рођен. Кад је отац завршио посао, вратили смо се у Београд и у главном граду сам одрастао и проживео значајан период живота - говори Димитријевић.

Дошао је у Црвену звезду са 18 година, рекло би се почетак из снова.

- Ми смо 1964. дошли у Београд. Кад сам порастао почео сам да играм у Палилулцу, живео сам у Котежу.. Међутим, било је некакво окупљање у Црвеној звезди и отишао сам и ја тамо на неку врсту пробе. На том окупљању било је око 80 дечака. Изабрали су нас 25. Имао сам срећу и привилегију да будем међу изабраним дечацима. Међутим, попустио сам са оценама у школи, па се отац умешао. Није дозвољавао слабије оцене, а није ни имао времена да ме свакодневно води на тренинге Црвене звезде. Одлучио је, а ја сам га морао да га слушам, да се вратим у Палилулац. Ипак, привилегија и огромна срећа је била да касније постанем играч црвено-белих.

Много је веровао Гојку Зецу, али није на његову препоруку стигао у клуб својих жеља.

- Из Палилулца, а играо сам и у селекцијама Београда и Србије, са 16 година прешао сам у омладинце Црвене звезде. Потом сам, са 18 година, ушао у први тим нашег највећег клуба. Имао сам срећу да то остварим без одлазака на каљење. Сећам се и своје прве утакмице за сениорски тим, било је то у Винковцима. Међутим, нисам дебитовао код Гојка Зеца, то је било код Стевана Остојића. Тог лета био је турнир, ми у карантину у хотелу „Југославија” и на том турниру играли смо против Партизана, Војводине. Пошто је много играча било повређено, мене су из омладинаца прекомандовали у сениорски тим. Брзо сам искористио шансу и био сам првотимац. Тренер је био Стеван Остојић.

У Љутице Богдана остао је до 1987. Ту је играо и  мечеве финала Купа Југославије против загребачког Динама, па европске са Арауом и Лингбијем.

- Био сам срећан кад смо освојили Куп Југославије. Победили смо Динамо у Загребу са 2:1, а у Београду у реваншу било је 1:1. Драг ми је тај трофеј. Сан сваког младог играча је да обуче дрес Црвене звезде, да игра у редовима великана. Као младом играчу све ми је било лепо, мислио сам да сањам, а онда сам се повредио.

Димитријевић је 20. октобра 1985. постигао гол на Пољуду, Звезда је савладала Хајдук са 1:0. Логично, тог меча и детаља из 63. минута радо се сећа.

- Пре тога, још два пута сам затресао мрежу у тој сезони. Није то мало, ако се зна да сам био класични дефанзивац. Звезда пре те утакмице није славила у Сплиту пет и по година. И у том мечу домаћин је кидисао, ми се често бранили, али имао сам срећу да будем стрелац и да победимо. Био сам силно срећан због важног гола.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ