Rajevac: Bio sam vezan za porodicu Milovanović

Redovno nasmejani Milovan Rajevac tugaljivo, birajući reči i skoro šapatom nije mogao da veruje da nikad više neće da vidi Dejana Milovanovića:

- Bio sam vezan za njihovu porodicu, igrao u Crvenoj zvezdi s Dekijevim ocem Đorđem, sećam se da smo se možda prvi put videli u Vinkovcima na tad čestim i sjajnim revijalnim utakmicama. Obojica smo branili boje tadašnje Druge lige Jugoslavije, dva tima bila su nazvana Istok i Zapad, Đoka je na turniru u slavonskom gradu odlično igrao, davao golove. Đorđu i meni bila je to preporuka za odlazak u Crvenu zvezdu. Stigao je iz Radnika (Bijeljina), ja iz čačanskog Borca, kasnije smo bili na svim Zvezdinim pripremama, družili se godinama, voleli kao braća, poštovali. Nema odavno tih vremena i žao mi je zbog toga, sad se drugačije i brže živi. Još malo o Đoki: tih, nenametljiv, kad te zovu Bomba znači da imaš dinamit u nogama. Takav jak udarac imao je i Deki – u dahu, sipao je reči, Rajevac.

U Španiji je čuo za tragičnu vest koja je pogodila celu sportsku Srbiju...

- Baš teška informacija, potresla me je, zatečeni smo svi. Bio sam Dekiju trener kao prvi asistent Ljupku Petroviću u njegovom trećem mandatu. Stigao je iz mlađih selekcija, mislim da je čak preskočio omladinski sastav, da je direktno iz kadeta zakoračio u seniorski tim. Dobro, dobro, Zvezdino dete, večna mu slava i hvala. Volela ga je publika, ne samo Zvezdini navijači, bio je kapiten našeg najvećeg kluba, vođa mlade srpske reprezentacije, nekoliko puta i A reprezentativac. Hteo je uvek da nas posluša, ne samo Ljupka, mene i ostale trenere na Marakani... Učio je od starijih, upornost i rad odveli su ga u Francusku i Grčku, dobro pamtim skoro svaki trening, bio je gladan saveta i novog znanja. Ko zna, možda bi Deki za dve, tri godine bio sjajan trener.

Nedavno je Rajevac s veteranima Crvene zvezde igrao revijalnu utakmicu u Severnoj Makedoniji.

- Ne smemo da se opustimo nijednog trenutka, moramo sebe da kontrolišemo, odlazimo na lekarske preglede, ne izlažemo se naporima. Valja proveriti ne samo srce, bukvalno sve organe u telu. I ja volim da igram fudbal, a odavno sam prošao pola veka. Počeo sam trenerskim poslom ozbiljno da se bavim tek u 50, posle samo šest godina stigao da vodim reprezentaciju na SP. Veterani imaju lekarske preglede, nije to dovoljno, moraš nekad samog sebe da poslušaš. Evo, ugasio se mlad život, Deki je u najboljim godinama, srednjim, ma zlatnim! Želja je velika, ogromna ljubav ide prema fudbalu, stalno hoćeš da se dokazuješ, misliš da možeš kao nekad, a stigle te godine.

Rajevac je, zatim, izvukao iz fudbalskog spomenara nešto dragoceno za sadašnje i buduće fudbalere, naročito veterane:

- Govorili su nam stariji treneri da pamtimo staro pravilo: kad završiš karijeru, odmah menjaj sport! Ne kaže se džaba - idi tamo gde su manji zahtevi naprezanja. Niko od nas nije toliko pametan, korisno je poslušati trenera, druga, roditelja... Hoćeš da daš gol, u redu, igraš za veterane, a grešiš kad pomisliš da si i dalje u igračkim danima. Pre nekoliko godina slično se dogodilo Nebojši Ušketu Vučićeviću, njemu, doduše, na terminu, u balonu, gle slučajnosti, na Zvezdari.

Selektor Gane na Mondijalu 2010. poslao je jasnu poruku fudbalskim znalcima i zanesenjacima:

- Nije samo igranje fudbala smisao za rekreaciju i druženje, postoji još mnogo funkcija u najvećem i najpopularnijem sportu. Posle ove Dekijeve tragedije dobro ću da razmislim šta i kako dalje. Neka nam ovo bude za nauk, ne smemo više da mislimo na druge nego na sebe.