Милинковић: Благојевић води до циља

У данашње време је изазовно бити тренер, поготово у туђем свету. Сваки дан је доказивање, али кад имате здрав ослонац све је, некако, лакше. Зоран Киза Милинковић је у далекој Саудијској Арабији, на клуп Ал Jандала, а душом је у отаџбини. Физички није ту, срцем и мислима је у Србији. И на дербију, највећем мечу српског фудбала.

- Далеко јесам, можда неке ствари и не гледам, не могу да разумем посматрајући из овог угла, али сам за моју Србију увек ту. И Журнал који данас читам електронски – почео је причу Зоран Милинковић.

Вечерас се игра 177. вечити дерби?

- Јесте највећа утакмица нашег фудбала. Оловне тежине у којој, без обзира на све, пишете личну и клупску историју. И све што ме питате на основу тога јесте бременито. И много компликовано. Одговори нису једноставни. Бар ја тако доживљавам дерби и све око њега. Сам по себи дерби је победа фудбала.

Ко је фаворит?

- Јако тешко питање. У дербију нема фаворита, без обзира на све околоности. Партизан игра на свом стадиону уз велику енергију наших Гробара која се буди у сваком окршају, поготову са Звездом. Млади момци се могу носити са тим и верујем да ће инспирација доћи до изражаја. То ће да нам буде ветар у леђа. Верујем у ове клинце.

Јесу ли то нове партизанове „бебе“?

- Само треба да их подржимо. Да им дамо време којег, најчешће, у нашем фудбалу нема. У Партизану треба да буду стрпљиви, јер кад нешто почињеш да градиш, онда мораш да истрпиш и завршиш. Идемо правим путем. У једној утакмици, какав је дерби, он рађа и јунаке и трагичаре. Прича приче, изнова, али се и осврће... Зато у сваком дербију нема појединачног победника... То смо сви ми!

Кад би био на позицији Срђана Благојевића како бисте  водили дерби?

- На то питање је заиста врло тешко одговорити. Не зато што не желим већ због тога што шеф стручног штаба и његови сарадници најбоље знају шта урадити пред сваку утакмицу. Њихов мониторинг је свакодневан и верујем да ће засигурно веома добро припремити меч. То им свима од срца желим, да верују у себе и да буду јаки и постојани, јер ово су заиста посебни сусрети за наш српски фудбал и оба клуба. Срђан Благојевић зна најбоље како тим довести до циља.

Ко је највећи адут Партизана, а ко болна тачка ривала? Где бисте „ударили”?

- То је домен анализе стручних штабова. Моје срце куца за црно-беле јер Партизанова младост и пуне трибине биће сигуран адут у рукама, за нашу победу! То и очекујем.

Шта мислите о клупском заокрету?

- Партизанова школа је надалеко препознатљива. Партизанова деца, то је нешто што је увек нама давало велике бенефите. Ко има прошлост има и будућност. Напред Партизане, волим те!

Прошли сте у српском фудбалу: Партизан, Војводину, Борац из Бањалуке... Неки кажу и Црвену звезду?

- Постојала је могућност да дођем у Црвену звезду, није се десило, нисам био тамо! У Партизану, Војводини и Борцу сам био, с поносом. На моју велику радост. Ја сам дете Партизана. И волим тај клуб.

Шта мислите о Звезди?

- Све најлепше и најбоље, само да је иза Партизана! Тако сам одгојен. Шест година сам био у омладинској школи црно-белих, освајао трофеје, побеђивао све, успут и Црвену звезду. Поштујем је као ривала, вечитог.

Кад сте и како стигли у Партизан?

- Тешка је то прича. Био сам у шестом разреду основне школе, наговорили су ме да дођем у клуб, играм фудбал. Постао сам трофејна генерација. Александар Ђорђевић, Дарко Миланич, Небојша Вигњевић... Одрасли смо заједно. Генерација која је стасавала под палицом покојног Флоријана Матекала и чика Баје Марића и много научила о фудбалу и животу. То је била веома јака и препознатљива школа Партизана. Срећан сам што сам био део тога и одрастао на том стадиону. Данас опет школа Партизана има значајну улогу у клубу и то ми је драго.

Види се да волите Партизан?

- То је моје Сунце! Партизан ми је дао све. Стадион ЈНА је наша кућа, мајке су нас ту тражиле, и налазиле. Са осмехом. Зато сам Партизану, увек, захвалан.

Били сте део и европског успеха?

- Да, дошла је титула и европска сцена, групна фаза. Није лако бити први у Србији. Изазвали смо, тада, Европу. То је обогатило моју тренерску каријеру. Вратићу се једног дана да и ја употпуним историју вољеног клуба. Данас су нам, у Србији, у првом реду, потребни саговорници. Како у животу, тако и фудбалу – закључио је Милинковић.