Milinković: Blagojević vodi do cilja

U današnje vreme je izazovno biti trener, pogotovo u tuđem svetu. Svaki dan je dokazivanje, ali kad imate zdrav oslonac sve je, nekako, lakše. Zoran Kiza Milinković je u dalekoj Saudijskoj Arabiji, na klup Al Jandala, a dušom je u otadžbini. Fizički nije tu, srcem i mislima je u Srbiji. I na derbiju, najvećem meču srpskog fudbala.

- Daleko jesam, možda neke stvari i ne gledam, ne mogu da razumem posmatrajući iz ovog ugla, ali sam za moju Srbiju uvek tu. I Žurnal koji danas čitam elektronski – počeo je priču Zoran Milinković.

Večeras se igra 177. večiti derbi?

- Jeste najveća utakmica našeg fudbala. Olovne težine u kojoj, bez obzira na sve, pišete ličnu i klupsku istoriju. I sve što me pitate na osnovu toga jeste bremenito. I mnogo komplikovano. Odgovori nisu jednostavni. Bar ja tako doživljavam derbi i sve oko njega. Sam po sebi derbi je pobeda fudbala.

Ko je favorit?

- Jako teško pitanje. U derbiju nema favorita, bez obzira na sve okolonosti. Partizan igra na svom stadionu uz veliku energiju naših Grobara koja se budi u svakom okršaju, pogotovu sa Zvezdom. Mladi momci se mogu nositi sa tim i verujem da će inspiracija doći do izražaja. To će da nam bude vetar u leđa. Verujem u ove klince.

Jesu li to nove partizanove „bebe“?

- Samo treba da ih podržimo. Da im damo vreme kojeg, najčešće, u našem fudbalu nema. U Partizanu treba da budu strpljivi, jer kad nešto počinješ da gradiš, onda moraš da istrpiš i završiš. Idemo pravim putem. U jednoj utakmici, kakav je derbi, on rađa i junake i tragičare. Priča priče, iznova, ali se i osvrće... Zato u svakom derbiju nema pojedinačnog pobednika... To smo svi mi!

Kad bi bio na poziciji Srđana Blagojevića kako biste  vodili derbi?

- Na to pitanje je zaista vrlo teško odgovoriti. Ne zato što ne želim već zbog toga što šef stručnog štaba i njegovi saradnici najbolje znaju šta uraditi pred svaku utakmicu. Njihov monitoring je svakodnevan i verujem da će zasigurno veoma dobro pripremiti meč. To im svima od srca želim, da veruju u sebe i da budu jaki i postojani, jer ovo su zaista posebni susreti za naš srpski fudbal i oba kluba. Srđan Blagojević zna najbolje kako tim dovesti do cilja.

Ko je najveći adut Partizana, a ko bolna tačka rivala? Gde biste „udarili”?

- To je domen analize stručnih štabova. Moje srce kuca za crno-bele jer Partizanova mladost i pune tribine biće siguran adut u rukama, za našu pobedu! To i očekujem.

Šta mislite o klupskom zaokretu?

- Partizanova škola je nadaleko prepoznatljiva. Partizanova deca, to je nešto što je uvek nama davalo velike benefite. Ko ima prošlost ima i budućnost. Napred Partizane, volim te!

Prošli ste u srpskom fudbalu: Partizan, Vojvodinu, Borac iz Banjaluke... Neki kažu i Crvenu zvezdu?

- Postojala je mogućnost da dođem u Crvenu zvezdu, nije se desilo, nisam bio tamo! U Partizanu, Vojvodini i Borcu sam bio, s ponosom. Na moju veliku radost. Ja sam dete Partizana. I volim taj klub.

Šta mislite o Zvezdi?

- Sve najlepše i najbolje, samo da je iza Partizana! Tako sam odgojen. Šest godina sam bio u omladinskoj školi crno-belih, osvajao trofeje, pobeđivao sve, usput i Crvenu zvezdu. Poštujem je kao rivala, večitog.

Kad ste i kako stigli u Partizan?

- Teška je to priča. Bio sam u šestom razredu osnovne škole, nagovorili su me da dođem u klub, igram fudbal. Postao sam trofejna generacija. Aleksandar Đorđević, Darko Milanič, Nebojša Vignjević... Odrasli smo zajedno. Generacija koja je stasavala pod palicom pokojnog Florijana Matekala i čika Baje Marića i mnogo naučila o fudbalu i životu. To je bila veoma jaka i prepoznatljiva škola Partizana. Srećan sam što sam bio deo toga i odrastao na tom stadionu. Danas opet škola Partizana ima značajnu ulogu u klubu i to mi je drago.

Vidi se da volite Partizan?

- To je moje Sunce! Partizan mi je dao sve. Stadion JNA je naša kuća, majke su nas tu tražile, i nalazile. Sa osmehom. Zato sam Partizanu, uvek, zahvalan.

Bili ste deo i evropskog uspeha?

- Da, došla je titula i evropska scena, grupna faza. Nije lako biti prvi u Srbiji. Izazvali smo, tada, Evropu. To je obogatilo moju trenersku karijeru. Vratiću se jednog dana da i ja upotpunim istoriju voljenog kluba. Danas su nam, u Srbiji, u prvom redu, potrebni sagovornici. Kako u životu, tako i fudbalu – zaključio je Milinković.