Топић: Кидала ми се душа

Србија се опет с првенстава света враћа с медаљом. Прва је освојена 2013. године у Москви, а пета прекјуче у Токију. На 20. шампионату планете у јапанској престоници учинила је то Ангелина Топић скоком увис од 1,97 метара. С обзиром да има тек 20 година логично је очекивати да ће бити још много оваквих радости. Многи сматрају да ће превазићи и 15 сениорских: европских, светских и олимпијских одличја скакачице удаљ Иване Шпановић.

Забележили смо у јучерашњем извештају шта је српска рекордерка у дворани и на отвореном (1,98 м) рекла после „најстреснија два сата у животу“. Оца и тренера Драгутина Топића видели смо на телевизијским екранима повремено и било је јасно да све преживљава веома емотивно.

Како видите такмичење после преспаване ноћи?

– После преспаване или непреспаване, како за кога – нашалио се Драгутин на почетку разговора, а препукао глас је откривао да је медаља весело прослављена. – Мисли се свакако сређују. Не знам одакле да почнем.

Киша је доста тога одлучила. Почела је кад је Никола Олислагерс (Аустралија), надмашила 2,00 м, што је до краја било довољно за победу (после није успела на 2,02 м). Прве капи већ су деконцентрисале Јарославу Махучих (Украјина) и Ангелину. До тада су све висине савладале из првог покушаја, али су на „граници снова“ кикснуле на почетку.

Тад је кренуо пљусак, који је на 35 минута одложио такмичење, расхладио ваздух и добро натопио залетиште, начинило га клизавим, па је било јасно да ће мало која од девојака (шест их је укупно надмашило 1,97 м), успети да се помери резултатски. До краја је то учинила само Пољакиња Марија Жодзик и личним рекордом (2,00 м) постала вицешампионка.

Почнимо од кише, по којој ће сви памтити скок увис за даме?

– Остаје ми жао због тог, не кише, већ невремена. Апсолутно сам сигуран да је Ангелина требало да скочи први пут у каријери преко два метра. Верујем да је могла да надмаши можда и 2,02. У онаквим временским условима то просто није било могуће.

Сигурност коју је показала у квалификацијама и финалу до кише, кад је прескочила од шале све висине, потврђује ваше речи. Само ју је то одвојило од показатеља да је напредовала. Апсурдно је да је у сезони у којој није официјелно срушила лични рекорд освојила сребрну медаљу на ЕП у дворани у Апелдорну у марту и бронзану на СП на отвореном?

– Сад, остаје недоречено да ли би 2,00 било довољно за медаљу у Токију.

Шест ривалки је пре доласка у Земљу излазећег сунца ове сезоне имало надмашених 2,00 метра, највише Олислагерс – 2,04, а Ангелина је зимус забележила 1,96 и 1,95 на отвореном?

– Конкуренција је била фантастична. С једне стране жал, а с друге огромна срећа. Освајање медаље на светском првенству је њен сан, али и мој, као тренера. Немам ни разлога, али ни право да се жалим на лоше временске услове, јер се враћамо кући с медаљом. Шта би било кад би било то нико не зна.

Ангелина рече да јој је то било најтеже такмичење?

– Сигурно да је и њој, чим је убедљиво најтеже у целој мојој каријери.

Шта вам је посебно тешко пало?

– Више момената. Кад је прескочила умало два метра. Па кад је почело да пљушти због чега је такмичење одложено. Онда чекање да скочи она па да скочи њена највећа ривалка. И то не било која ривалка већ светска рекордерка са 2,10 метара, која је требало да прескочи за њу само 2,02 метра, што је остварила ове године већ, показала да има форму за то.

Превише се самоуверено Махучих понашала. Сат времена је лежала између два скока грејући се тренеркама?

– Врхунска је то такмичарка, олимпијска победница, бранила је светску титулу и само јој је злато било важно. Зато је пренела два покушаја на 2,02 после неуспешног првог на два метра. Њени покушаји одлучивали су о томе да ли ће Ангелина да остане на трећој позицији или ће да буде „дрвена медаља“.

Како сте то доживели?

– Нисам је видео, јер је седела иза реклама и чекала расплет. Одједном је камера на стадиону приказала Ангелину како седи испод кишобрана са сјајном девојком или госпођом, али свакако великом дамом, краљицом, Аустралијанком Еленор Патерсон. Она обожава Ангелину. Гледале су последњи скок Махучихове. Тешила ју је, држала за руку, свесна колико је то стресно за њу. Ангелина је плакала. Кад сам то видео све ми се смрачило.

Шта би се десило да је опет била четврта као у Нанкингу на Шампионату глобуса у марту?

– Не знам шта би се десило. Не знам како бих реаговао. Не умем да објасним. Скупило ми се све, кидала ми се душа, у мени је све дотле тињало, а онда почело да гори. Тад сам био родитељ пре свега. Сагао сам главу, нисам гледао други и уједно последњи скок Махучихове на 2,02 метра. Кад је кренула да се залеће гледао сам у под. Чекао сам реакцију публике – или ће да се радују или ће бити уздах који означава крај. Скок се завршио, а ја нисам знао шта се десило. Секунде су пролазиле, прва.. трећа... пета... Онда хук после ког сам био убеђен да је скочила. Цео свет ми се срушио у том моменту.

Али није успела?

– Подигао сам главу, видео да је летвица пала и Јарославу како отпоздравља публици. Физиотерапеут Слоба (Слободан Марковић) и Алекса (Томић), Ангелинин момак, почели су да се радују. Ипак као да у првом тренутку нисам знао шта се дешава, али сам почео да се радујем с њима.

Тешко је и само тренеру и само родитељу, а ви сте то на квадрат?

– Тешко је бити родитељ и тренер. Као тренер морате да радите свој посао који је веома озбиљан, стриктан. Морате да изговорите неке ствари које ћерци сигурно не бисте изговорили. Морате да будете сурово искрени према свом пулену. Не можете да гајите лажне илузије. Постоји онај термин, мало глупав, али гласи – шок терапија. У фудбалу је то на пример смена тренера. Очигледно да у екипним спортовима делује.

А какве је у појединачним спортовима?

– Код нас је она другачија. Кад видите да спортиста пада у летаргију, морате да делујете, тргнете га и ставите му до знања да је изнад свега тога. Ви верујете у свог спортисту и он мора у своје могућности. Кад почне да сумња у себе онда је на реду неповерење у тренера и то је пут који се завршава на дну.

Вероватно је лом потколенице у квалификацијама Олимпијских игара утицао на то?

– Ангелини је прошла година била катастрофа што се тиче менталног статуса. Изгубила је огромну количину самопоуздања после повреде која и даље није у потпуности санирана. То је борба која је трајала целе зиме. Мислио сам да је то прошло па се опет на пролеће вратио тај „ровац сумње“ који је ушао у њу. Покушао сам да решим са сарадницима из комплементарних струка, не само ја као тренер, већ су укључени и физиотерапеут и психолог. Сви смо покушавали да је вратимо на стазу где је била она права, али је то било изузетно тешко. Зависило је искључиво од ње.

Све ће сад бити као раније?

– Недељним такмичењем уверила ме је да је с тим раскрстила. Блистала је. Волео бих да као тренер имам тај осећај сигурности у свог спортисту, који уме да контролише своје тело, емоције, сваки секунд и сваки детаљ – технички, тактички... То се у Токију с Ангелином у финалу стварно десило, као много пута до тада, али ово је било посебно. После огромне кризе она се изборила уз Божју помоћ и прошла кроз стара врата, вратила се на пут каквим је ишла. Заслужено је освојила бронзану медаљу. Велики је радник. Толико се труди, одриче и жели себи да покаже да је при самом врху или на самом врху. Ја ћу је увек подржавати, да ли као тренер и родитељ или само као тренер или само као отац.

Зашто то кажете, одвајате?

– Мој пут зависи од њене жеље. Она тренутно има поверење у мене, још увек има. Сарађиваћемо још неко време Боже здравља. Оног тренутка кад бусем осетио да не могу више да јој помогнем ја ћу се сам повући. Наравно, пре тога покушаћемо да нађемо најбоље решење.

А дотле?

– Не волим то да причам, али мислим да Ангелина може још много да покаже, али већ ониме што је учинила овде ставила је себе на мапу светског спорта и ту ће њена звезда вечно да сија.