Topić: Kidala mi se duša

Srbija se opet s prvenstava sveta vraća s medaljom. Prva je osvojena 2013. godine u Moskvi, a peta prekjuče u Tokiju. Na 20. šampionatu planete u japanskoj prestonici učinila je to Angelina Topić skokom uvis od 1,97 metara. S obzirom da ima tek 20 godina logično je očekivati da će biti još mnogo ovakvih radosti. Mnogi smatraju da će prevazići i 15 seniorskih: evropskih, svetskih i olimpijskih odličja skakačice udalj Ivane Španović.

Zabeležili smo u jučerašnjem izveštaju šta je srpska rekorderka u dvorani i na otvorenom (1,98 m) rekla posle „najstresnija dva sata u životu“. Oca i trenera Dragutina Topića videli smo na televizijskim ekranima povremeno i bilo je jasno da sve preživljava veoma emotivno.

Kako vidite takmičenje posle prespavane noći?

– Posle prespavane ili neprespavane, kako za koga – našalio se Dragutin na početku razgovora, a prepukao glas je otkrivao da je medalja veselo proslavljena. – Misli se svakako sređuju. Ne znam odakle da počnem.

Kiša je dosta toga odlučila. Počela je kad je Nikola Olislagers (Australija), nadmašila 2,00 m, što je do kraja bilo dovoljno za pobedu (posle nije uspela na 2,02 m). Prve kapi već su dekoncentrisale Jaroslavu Mahučih (Ukrajina) i Angelinu. Do tada su sve visine savladale iz prvog pokušaja, ali su na „granici snova“ kiksnule na početku.

Tad je krenuo pljusak, koji je na 35 minuta odložio takmičenje, rashladio vazduh i dobro natopio zaletište, načinilo ga klizavim, pa je bilo jasno da će malo koja od devojaka (šest ih je ukupno nadmašilo 1,97 m), uspeti da se pomeri rezultatski. Do kraja je to učinila samo Poljakinja Marija Žodzik i ličnim rekordom (2,00 m) postala vicešampionka.

Počnimo od kiše, po kojoj će svi pamtiti skok uvis za dame?

– Ostaje mi žao zbog tog, ne kiše, već nevremena. Apsolutno sam siguran da je Angelina trebalo da skoči prvi put u karijeri preko dva metra. Verujem da je mogla da nadmaši možda i 2,02. U onakvim vremenskim uslovima to prosto nije bilo moguće.

Sigurnost koju je pokazala u kvalifikacijama i finalu do kiše, kad je preskočila od šale sve visine, potvrđuje vaše reči. Samo ju je to odvojilo od pokazatelja da je napredovala. Apsurdno je da je u sezoni u kojoj nije oficijelno srušila lični rekord osvojila srebrnu medalju na EP u dvorani u Apeldornu u martu i bronzanu na SP na otvorenom?

– Sad, ostaje nedorečeno da li bi 2,00 bilo dovoljno za medalju u Tokiju.

Šest rivalki je pre dolaska u Zemlju izlazećeg sunca ove sezone imalo nadmašenih 2,00 metra, najviše Olislagers – 2,04, a Angelina je zimus zabeležila 1,96 i 1,95 na otvorenom?

– Konkurencija je bila fantastična. S jedne strane žal, a s druge ogromna sreća. Osvajanje medalje na svetskom prvenstvu je njen san, ali i moj, kao trenera. Nemam ni razloga, ali ni pravo da se žalim na loše vremenske uslove, jer se vraćamo kući s medaljom. Šta bi bilo kad bi bilo to niko ne zna.

Angelina reče da joj je to bilo najteže takmičenje?

– Sigurno da je i njoj, čim je ubedljivo najteže u celoj mojoj karijeri.

Šta vam je posebno teško palo?

– Više momenata. Kad je preskočila umalo dva metra. Pa kad je počelo da pljušti zbog čega je takmičenje odloženo. Onda čekanje da skoči ona pa da skoči njena najveća rivalka. I to ne bilo koja rivalka već svetska rekorderka sa 2,10 metara, koja je trebalo da preskoči za nju samo 2,02 metra, što je ostvarila ove godine već, pokazala da ima formu za to.

Previše se samouvereno Mahučih ponašala. Sat vremena je ležala između dva skoka grejući se trenerkama?

– Vrhunska je to takmičarka, olimpijska pobednica, branila je svetsku titulu i samo joj je zlato bilo važno. Zato je prenela dva pokušaja na 2,02 posle neuspešnog prvog na dva metra. Njeni pokušaji odlučivali su o tome da li će Angelina da ostane na trećoj poziciji ili će da bude „drvena medalja“.

Kako ste to doživeli?

– Nisam je video, jer je sedela iza reklama i čekala rasplet. Odjednom je kamera na stadionu prikazala Angelinu kako sedi ispod kišobrana sa sjajnom devojkom ili gospođom, ali svakako velikom damom, kraljicom, Australijankom Elenor Paterson. Ona obožava Angelinu. Gledale su poslednji skok Mahučihove. Tešila ju je, držala za ruku, svesna koliko je to stresno za nju. Angelina je plakala. Kad sam to video sve mi se smračilo.

Šta bi se desilo da je opet bila četvrta kao u Nankingu na Šampionatu globusa u martu?

– Ne znam šta bi se desilo. Ne znam kako bih reagovao. Ne umem da objasnim. Skupilo mi se sve, kidala mi se duša, u meni je sve dotle tinjalo, a onda počelo da gori. Tad sam bio roditelj pre svega. Sagao sam glavu, nisam gledao drugi i ujedno poslednji skok Mahučihove na 2,02 metra. Kad je krenula da se zaleće gledao sam u pod. Čekao sam reakciju publike – ili će da se raduju ili će biti uzdah koji označava kraj. Skok se završio, a ja nisam znao šta se desilo. Sekunde su prolazile, prva.. treća... peta... Onda huk posle kog sam bio ubeđen da je skočila. Ceo svet mi se srušio u tom momentu.

Ali nije uspela?

– Podigao sam glavu, video da je letvica pala i Jaroslavu kako otpozdravlja publici. Fizioterapeut Sloba (Slobodan Marković) i Aleksa (Tomić), Angelinin momak, počeli su da se raduju. Ipak kao da u prvom trenutku nisam znao šta se dešava, ali sam počeo da se radujem s njima.

Teško je i samo treneru i samo roditelju, a vi ste to na kvadrat?

– Teško je biti roditelj i trener. Kao trener morate da radite svoj posao koji je veoma ozbiljan, striktan. Morate da izgovorite neke stvari koje ćerci sigurno ne biste izgovorili. Morate da budete surovo iskreni prema svom pulenu. Ne možete da gajite lažne iluzije. Postoji onaj termin, malo glupav, ali glasi – šok terapija. U fudbalu je to na primer smena trenera. Očigledno da u ekipnim sportovima deluje.

A kakve je u pojedinačnim sportovima?

– Kod nas je ona drugačija. Kad vidite da sportista pada u letargiju, morate da delujete, trgnete ga i stavite mu do znanja da je iznad svega toga. Vi verujete u svog sportistu i on mora u svoje mogućnosti. Kad počne da sumnja u sebe onda je na redu nepoverenje u trenera i to je put koji se završava na dnu.

Verovatno je lom potkolenice u kvalifikacijama Olimpijskih igara uticao na to?

– Angelini je prošla godina bila katastrofa što se tiče mentalnog statusa. Izgubila je ogromnu količinu samopouzdanja posle povrede koja i dalje nije u potpunosti sanirana. To je borba koja je trajala cele zime. Mislio sam da je to prošlo pa se opet na proleće vratio taj „rovac sumnje“ koji je ušao u nju. Pokušao sam da rešim sa saradnicima iz komplementarnih struka, ne samo ja kao trener, već su uključeni i fizioterapeut i psiholog. Svi smo pokušavali da je vratimo na stazu gde je bila ona prava, ali je to bilo izuzetno teško. Zavisilo je isključivo od nje.

Sve će sad biti kao ranije?

– Nedeljnim takmičenjem uverila me je da je s tim raskrstila. Blistala je. Voleo bih da kao trener imam taj osećaj sigurnosti u svog sportistu, koji ume da kontroliše svoje telo, emocije, svaki sekund i svaki detalj – tehnički, taktički... To se u Tokiju s Angelinom u finalu stvarno desilo, kao mnogo puta do tada, ali ovo je bilo posebno. Posle ogromne krize ona se izborila uz Božju pomoć i prošla kroz stara vrata, vratila se na put kakvim je išla. Zasluženo je osvojila bronzanu medalju. Veliki je radnik. Toliko se trudi, odriče i želi sebi da pokaže da je pri samom vrhu ili na samom vrhu. Ja ću je uvek podržavati, da li kao trener i roditelj ili samo kao trener ili samo kao otac.

Zašto to kažete, odvajate?

– Moj put zavisi od njene želje. Ona trenutno ima poverenje u mene, još uvek ima. Sarađivaćemo još neko vreme Bože zdravlja. Onog trenutka kad busem osetio da ne mogu više da joj pomognem ja ću se sam povući. Naravno, pre toga pokušaćemo da nađemo najbolje rešenje.

A dotle?

– Ne volim to da pričam, ali mislim da Angelina može još mnogo da pokaže, ali već onime što je učinila ovde stavila je sebe na mapu svetskog sporta i tu će njena zvezda večno da sija.