Јовановић: Партизан ти пружи нешто што не можеш да доживиш ни у једном другом клубу (ВИДЕО)

Гост нове епизоде емисије „Приче из свлачионице“ био је бивши фудбалер Партизана, а данас члан стручног штаба првог тима Марко Јовановић.

Као дете Партизана, прошао је млађе селекције клуба, шансу у првом тиму добио је 2007. године.

- Десило се све некако изненада, јер сам тада био у Телеоптику. Тренер првог тима био је Мирослав Ђукић. Мој саиграч Бранислав Станић и ја добили смо позив да попунимо број, јер су неки играчи били одсутни због обавеза у репрезентацији. Почетни план био је да будемо ту док се они не врате, међутим, одлично смо се показали на тренинзима. Речено нам је да ћемо ићи и на припреме, тамо смо били још бољи и, када смо се вратили, потписали смо професионалне уговоре.

Један од најупечатљивијих тренутака у каријери био је двомеч са Андерлехтом у квалификацијама за Лигу шампиона.

- Двомеч са Андерлехтом био је јако специфичан. Од пет могућих екипа које смо могли да добијемо на жребу, они су били убедљиво најјачи – са Лукакуом у екипи. Иако је био млад, већ је тада био врхунски нападач. Имали су заиста сјајну екипу. Сећам се, играли смо шеву када је стигла вест. Долази покојни Слободан Куљанин и каже – Андерлехт. Ми сви у шоку: 'Ма дај, је л’ могуће?!' А Сале Станојевић, онако пун енергије: 'Шта вам је?! Проћи ћемо! Немој да видим да је неко спустио главу, ајде, настављамо тренинг!'

Атмосфера у екипи, али и одлуке стручног штаба, били су кључни у припреми за тај историјски двомеч.

- На првој утакмици било је фантастично – 2:2 пред пуним ЈНА. Онда је Сале урадио сјајну ствар – отишли смо два дана раније у Брисел. Стигли смо у недељу, а у понедељак до тренинга нам је дао слободно: 'Идите у куповину, прошетајте, обиђите град, одморите се.' Иначе, кад је тако важна утакмица у питању, то је обично строги карантин, састанци, све под конац, а он нам је баш дао да се релаксирамо. Сећам се, враћамо се у хотел, пред ручак улази Мореира са 4–5 огромних кеса – баш се опустио.

Занимљив детаљ из ноћи пред реванш открива каква је била атмосфера у тиму и колико су веровали једни другима.

- Вече пред утакмицу – и о томе сада први пут говорим – неколико играча је играло карте. Не за новац, али волели су то. Увек су играли Неца (прим. аут: Немања Томић), Раћа (Радосав Петровић), Саша (Саша Илић), Лола (Милан Смиљанић), Давидов (Александар Давидов)... Ја сам био цимер са Нецом. Кренуо сам у собу, он ми каже: ‘Идем мало код њих.’ Рекох му: ‘Немој дуго, сутра играмо најважнију утакмицу.’ Буди он мене у три ујутру – тек тад се вратио. Кажем му: ‘Где си до сад, сутра утакмица?!’ А он ми одговара: ‘Ајде бре, опусти се – пролазимо сутра.’“

Реванш меч донео је драму, продужетке и пенале – али и пласман у Лигу шампиона.

- Повели смо 2:0, а онда су они дали два гола, добили додатну енергију. Гледам у Крлета (прим. аут: Младен Крстајић), он одмахује главом – не може ни он више. Дошло је до продужетака, тада су и они мало пали, а онда су дошли ти чувени пенали, где је јунак био покојни Радиша Илић. Не могу да опишем тај осећај када смо ушли у Лигу шампиона. Раћа и ја смо се од среће попели на ону мрежу код навијача – и дан-данас постоји та слика.

Данас, као део стручног штаба, Јовановић свакодневно преноси своју енергију и поруке млађим играчима.

- Оно што увек кажем пре него што изађемо из свлачионице – ајмо, Гробари, само за Партизан! Играмо само за Партизан. Поготово у овим тешким временима, морамо да помогнемо клубу да се издигне из ове ситуације. Нико од нас не би био нигде да није било Партизана. Нико нас не би ни познавао.

Сећа се и својих фудбалских почетака, али и колико је Партизан значио за његов развој – не само као фудбалера, већ и као човека.

- Ја сам од једанаесте године овде. Имао сам среће да играм против Манчестер јунајтеда, Јувентуса, са 13–14 година, на иностраним турнирима, и да освајамо те турнире. Партизан ти пружи нешто што не можеш да доживиш ни у једном другом клубу. Ја сам из Ариља, и много волим то место, али не знам шта бих радио да ме покојни чика Трба није приметио и довео у Партизан.

На крају, порука која сажима све оно што црно-бели клуб значи – и као фудбалска институција и као животна школа.

- А како можеш да вратиш Партизану за све што ти је дао? Тако што ћеш да даш све од себе за овај грб. Не заборавите колико је играча, посебно странаца, долазило овде – нико их у Европи није знао, а преко овог клуба су направили сјајне трансфере. Покушавам да објасним млађим играчима да су привилеговани – играју у својој земљи, за клуб који највише воле, пред овим навијачима. Има ли шта лепше?