Jovanović: Partizan ti pruži nešto što ne možeš da doživiš ni u jednom drugom klubu (VIDEO)

Gost nove epizode emisije „Priče iz svlačionice“ bio je bivši fudbaler Partizana, a danas član stručnog štaba prvog tima Marko Jovanović.

Kao dete Partizana, prošao je mlađe selekcije kluba, šansu u prvom timu dobio je 2007. godine.

- Desilo se sve nekako iznenada, jer sam tada bio u Teleoptiku. Trener prvog tima bio je Miroslav Đukić. Moj saigrač Branislav Stanić i ja dobili smo poziv da popunimo broj, jer su neki igrači bili odsutni zbog obaveza u reprezentaciji. Početni plan bio je da budemo tu dok se oni ne vrate, međutim, odlično smo se pokazali na treninzima. Rečeno nam je da ćemo ići i na pripreme, tamo smo bili još bolji i, kada smo se vratili, potpisali smo profesionalne ugovore.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka u karijeri bio je dvomeč sa Anderlehtom u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

- Dvomeč sa Anderlehtom bio je jako specifičan. Od pet mogućih ekipa koje smo mogli da dobijemo na žrebu, oni su bili ubedljivo najjači – sa Lukakuom u ekipi. Iako je bio mlad, već je tada bio vrhunski napadač. Imali su zaista sjajnu ekipu. Sećam se, igrali smo ševu kada je stigla vest. Dolazi pokojni Slobodan Kuljanin i kaže – Anderleht. Mi svi u šoku: 'Ma daj, je l’ moguće?!' A Sale Stanojević, onako pun energije: 'Šta vam je?! Proći ćemo! Nemoj da vidim da je neko spustio glavu, ajde, nastavljamo trening!'

Atmosfera u ekipi, ali i odluke stručnog štaba, bili su ključni u pripremi za taj istorijski dvomeč.

- Na prvoj utakmici bilo je fantastično – 2:2 pred punim JNA. Onda je Sale uradio sjajnu stvar – otišli smo dva dana ranije u Brisel. Stigli smo u nedelju, a u ponedeljak do treninga nam je dao slobodno: 'Idite u kupovinu, prošetajte, obiđite grad, odmorite se.' Inače, kad je tako važna utakmica u pitanju, to je obično strogi karantin, sastanci, sve pod konac, a on nam je baš dao da se relaksiramo. Sećam se, vraćamo se u hotel, pred ručak ulazi Moreira sa 4–5 ogromnih kesa – baš se opustio.

Zanimljiv detalj iz noći pred revanš otkriva kakva je bila atmosfera u timu i koliko su verovali jedni drugima.

- Veče pred utakmicu – i o tome sada prvi put govorim – nekoliko igrača je igralo karte. Ne za novac, ali voleli su to. Uvek su igrali Neca (prim. aut: Nemanja Tomić), Raća (Radosav Petrović), Saša (Saša Ilić), Lola (Milan Smiljanić), Davidov (Aleksandar Davidov)... Ja sam bio cimer sa Necom. Krenuo sam u sobu, on mi kaže: ‘Idem malo kod njih.’ Rekoh mu: ‘Nemoj dugo, sutra igramo najvažniju utakmicu.’ Budi on mene u tri ujutru – tek tad se vratio. Kažem mu: ‘Gde si do sad, sutra utakmica?!’ A on mi odgovara: ‘Ajde bre, opusti se – prolazimo sutra.’“

Revanš meč doneo je dramu, produžetke i penale – ali i plasman u Ligu šampiona.

- Poveli smo 2:0, a onda su oni dali dva gola, dobili dodatnu energiju. Gledam u Krleta (prim. aut: Mladen Krstajić), on odmahuje glavom – ne može ni on više. Došlo je do produžetaka, tada su i oni malo pali, a onda su došli ti čuveni penali, gde je junak bio pokojni Radiša Ilić. Ne mogu da opišem taj osećaj kada smo ušli u Ligu šampiona. Raća i ja smo se od sreće popeli na onu mrežu kod navijača – i dan-danas postoji ta slika.

Danas, kao deo stručnog štaba, Jovanović svakodnevno prenosi svoju energiju i poruke mlađim igračima.

- Ono što uvek kažem pre nego što izađemo iz svlačionice – ajmo, Grobari, samo za Partizan! Igramo samo za Partizan. Pogotovo u ovim teškim vremenima, moramo da pomognemo klubu da se izdigne iz ove situacije. Niko od nas ne bi bio nigde da nije bilo Partizana. Niko nas ne bi ni poznavao.

Seća se i svojih fudbalskih početaka, ali i koliko je Partizan značio za njegov razvoj – ne samo kao fudbalera, već i kao čoveka.

- Ja sam od jedanaeste godine ovde. Imao sam sreće da igram protiv Mančester junajteda, Juventusa, sa 13–14 godina, na inostranim turnirima, i da osvajamo te turnire. Partizan ti pruži nešto što ne možeš da doživiš ni u jednom drugom klubu. Ja sam iz Arilja, i mnogo volim to mesto, ali ne znam šta bih radio da me pokojni čika Trba nije primetio i doveo u Partizan.

Na kraju, poruka koja sažima sve ono što crno-beli klub znači – i kao fudbalska institucija i kao životna škola.

- A kako možeš da vratiš Partizanu za sve što ti je dao? Tako što ćeš da daš sve od sebe za ovaj grb. Ne zaboravite koliko je igrača, posebno stranaca, dolazilo ovde – niko ih u Evropi nije znao, a preko ovog kluba su napravili sjajne transfere. Pokušavam da objasnim mlađim igračima da su privilegovani – igraju u svojoj zemlji, za klub koji najviše vole, pred ovim navijačima. Ima li šta lepše?