Бајка траје... Из Улциња у светски етар емитована је енергија пријатељства којом су легендарни кошаркаши, ватерполисти, рукометаши, њихови велики тренери, селектори и остали спортисти, уз поруку мира, мудрим речима и саветима упутили апел спортским функционерима да се окрену својим талентима, а будућим асовима да буду и добри, поштени људи... Речи Лина Червара, можда и највећег рукометног тренера у свету, некада сјајних кошаркаша Петера Вилфана и Николе Плећаша оставиле су посебно упечатљив утисак с јучерашњег свечаног отварања 4. Мундијала пријатељства у Улцињу.
- Нису сви играчи исти, морате да препознате лидера јер кад је олуја кукавица се склања... Није ме срамота да кажем да сам учио од кошаркаша. Посебно су ми биле важе Кукочеве речи: „Џордан може да погреши, нема безгрешних, али тим је ту да исправи грешку“. Учио сам и од професора Николића, Обрадовића... Значиле су ми и речи Даниловића: „кад прелазиш улицу са шест година и родитељ те држи за руку, није исто као кад касније мораш сам, зато мораш да будеш лукав, будан, брз и хитар“. Учио сам од многих, али бих желео да дам савет онима који немају времена да уче своју децу спортисте и јефтиније им је да купују недовољно квалитетне странце. Дајте шансу нашој деци, будите стрпљиви и од талената правите асове, неупоредиво је корисније за све нас у готово свим спортовима – рекао је Лино Червар и био награђен громогласним аплаузом...
Пре чувеног тренера, на бину су прозивани кошаркаши. Потковани информацијама, али и детаљима из приватних живота легенди, официјелни водитељи програма Небојша Шофранац и Милутин Мики Гргур, често су изненађивали старе асове... Први је на бину прозван Драган Кићановић. Небојша Шофранац „затрпао“ је Кићановића шампионским титулама освојеним у дресу репрезентације Југославије: „1973, 75, 77, света 78, олимпијски 80... Никад нико није толико трофеја освојио“...
- Хвала вам, ја сам то и заборавио... У Улцињу сам био кад сам имао седам година, дакле пре 65 година... и тад сам као дете, овде су била железничка одмаралишта, први пут сам дошао на море... Сад сам после толико година овде – одушевљен овом идејом, сви су ми причали, али нисам веровао да је овако. Срео сам се са својим другарима боксерима, рукометашима, кошаркашима... Задовољан сам и срећан...
Следећи се на бину док је на видео биму емитован филм словеначке телевизије о освајању медаље Југославије, попео Петер Вилфан...
Ово сад је чувени извештај из Маниле 1978, Вилфан је тада имао само 21 годину и био је откриће кад је заменио Славнића и практично нас одвео у финале... Кићановић вас је 76. довео у Партизан...
- Јесте, али прво, велики поздрав свима који сте данас овде. Јако сам задовољан и срећан што сам у Улцињу. Да, Кићановић је тај који је био директор Партизана и позвао ме кад су ми у Олимпији рекли: „ти си престар за нас, сад ћемо мало да форсирамо младе“, а ја сам имао 28 година. Хвала богу ту је био Кића...
Причао је Вилфан и о незаборавној размени лопте са противничким кошаркашем Бобаном Петровићем, а као четврти из плејади легенди прозван је Зоран Мока Славнић. Пошто је официјелни водитељ програма подсетио да ће за две године бити 50 од освајања злата... Мока га је прекинуо:
- Аууу, колико онда ја имам година!?
Уз захвалност Павлу Пепђоновићу због мегаломанске акције сусрета легендарних спортиста, Зоран Славнић је послао поруку данашњим тренерима:
- Данас тренери морају да буду храбрији и да више дају шансу младим кошаркашима, фудбалерима, рукометашима...
Славнићеве речи као да су пробудиле сличне мисли и Николи Плећашу.
- Млади су добри, али, не добијају данас шансу. Имамо изузетне таленте и то не може да се оспори, ушла је међутим комерцијализација у спорт и јефтиније је да се купи лош Американац него да се школује твој кошаркаш – рекао је Никола Плећаш присећајући се и како је после освајања медаље због обећања раније датог, морао да обрије бркове и тако изненадио комплетну кошаркашку јавност која га није препознала с новим имиџом...
Пета легенда дочекана салвама аплауза и пољупцима некадашњих саиграча у репрезентацији, био је Жељко Јерков...
- Морао сам да се пољубим са Кићом... Више сам спавао са њим у соби него са својом супругом. Чак 11 година био ми је цимер, тад смо се припремали и по три месеца, ишли на такмичења... У иностранству опет заједно у Скаволинију, Паризу... Имао сам срећу да играм с таквим асовима: Ћосићем који је био најбољи центар на свету, Кићановић - најбољи бек на планети, Мирзом Делибашићем. Сви су били сјајни и најбољи, али без мене и Моке нису могли – закључио је Јерков шаљивим тоном у којем је и саткана тајна успеха кошаркашке велесиле Југославије...
Улцињани су имали прилику да виде како данас изгледају Дује Крстуловић, Мацура, Тудор, Петар Поповић, Алибеговић, Алихоџић, Сејо Буква, да поздраве Влада Ђуровића, Лалета Лучића, Јанеза Дрварича, Бату Ђорђевића, као и Мишка Ражнатовића, Дејана Радоњића... као и рукометне асове Веселина Вуковића, Неђу Јовановића,, Туту Живковића, али и фудбалере Шурјака, Гудеља, Цукрова, Карасија и по први пут на Мундијалу – Мирослава Ђукића.
- Стално се прича о том пеналу за Депортиво против Валенсије... Неко је морао да шутира, Промашио сам, нисмо победили Валенсију, нисмо освојили титулу. Нисам очекивао ни навикао да ми неко нешто поклања, зато нисам ни очекивао да ће Валенсија којој бодови нису били неопходни да нас пусти... Касније кад сам прешао у Валенсију, освојио сам титулу, првак је постао и Депортиво шест година касније – подсетио је Ђукић захваљујући што је постао део манифестације, јединствене у свету.
РАЖНАТОВИЋ: ИГРАО САМ У УЛЦИЊУ 1986. У ХАЛИ КОЈА СЕ И ДАНАС ЗОВЕ „МАРШАЛ ТИТО“
Откуд чувени кошаркашки менаџер Мишко Ражнатовић у Улцињу. Ово питање с обзиром на то да се ради о вероватно најмоћнијем светском агенту, брзо је добило одговор:
- На 50 метара од ове бине имам кућу... Везан сам за Улцињ у којем сам 1986. године играо кошарку. И без обзира на све што се дешавало на нашим просторима, Улцињ се, упркос многобројним урбаним променама, препознаје као град с посебним сегментима. Као и 1986. кад сам играо овде, дворана се и данас зове „Маршал Тито“... – подсетио је Ражнатовић.
ВИЛФАН: ТРАЖИО САМ ОД БОБАНА ДА СЕ ЗАКУНЕ ДА ЋЕ ДА МИ ВРАТИ ЛОПТУ...
Небојша Шофранац присетио се изузетно занимљивог детаља са утакмице Олимпија – Партизан 1981. године кад су иако противнички играчи Петер Вилфан и Бобан Петровић један другом неколико пута додали лопту на запрепашћење свих у хали, саиграча, навијача и посебно судија... Али и коментатора који је рекао „ово је срамота, шта раде двојица репрезентативаца“... Обојица су искључени...
- Не може без тог питања.... То је била утакмица плеј-офа, ја и Бобан били смо пријатељи од малих ногу и на тој утакмици он ме је „покривао“. У једном тренутку дошло ми је у главу да га питам: „Бобане ак ти додам, хоћеш ли ми вратити“? Он каже „хоћу“. Рекао сам му: „нисам сигуран“. И тако два – три пута. На крају сам му рекао: „Јелене ти твоје“, то је његова кћерка и он одговори „Јелене ми“ и ја му додам лопту, он ми врати... То сеје било нешто што се никад пре није догодило, можда и јесте, углавном, сви Партизанови кошаркаши истрчали су у контру, ови моји се вратили у одбрану, а ми смо стали остали тамо... И онда су судије прекинуле, добили смо по техничку и ја и он. Питао сам зашто, где у којим правилима пише да то не сме да се уради“ и опет су тамо састанчили, договарали се и победоносно саопштили „омаловажавање плеј-офа“... „Добро ако је тако“ – закључио је Вилфан...
Али, и над несташним постојао је несташнији... Зоран Славнић био је најнесташнији. Кад се појавио на бини млађем од себе Петеру Вилфану скренуо је пажњу да се то ипак дешавало и раније...
- Ти си имао тад 10 година... Кића и ја смо један другом на дербију Звезда – Партизан додали лопту знатно пре него што сте ти и Бобан Петровић то урадили....
ВЕЛИКИ ИГОР МИЛАНОВИЋ СУСРЕТЉВ НА СВАКОМ КОРАКУ
Игор Милановић је на сваком кораку у Улцињу био у центру пажње. Поздравио се љубазно са свим учесницима Мундијала пријатељства кад се појавио на свечаној вечери уочи манифестације. И јуче уочи отварања, сви новинари желели су да узму изјаву од легендарног ватерполисте, мештани да се фотографишу за успомену, а Небојша Шофранац да му Милановић одговори ко је кога уствари афирмисао: он коментатора Ђурковића или коментатор њега чувеним урлилком: „Милановић, Милановић, гооол, Југославија је првак света“ 1986...
- То ће остати вечита дилема – уз осмех је причао Милановић. – Дуги ми је рекао да ме је он створио, а ја њему „за тебе се чуло по мом голу“ у последњој секунди осмог продужетка... Незаборавна утакмица која се сигурно никад више неће поновити и због тога што су укинути продужеци! Имали смо изузетно јаку репрезентацију тада: Дени Лушић, Пашквалин, Мирко Вичевић...
ГУДЕЉ: ОВО ЈЕ СПОРТСКА БАЈКА, ЧУВАЈТЕ ЈЕ
Иван Гудељ први је главни јунак премијенрног Мундијала пријатељства одржаног 2022. године. На свим наредним окупљањима легенди – у центру пажње. И јуче је имао поруку за све: спортисте, Улцињане, организаторе...
- Приликом сваког доласка у Улцињ имам осећај да долазим у свој град иако имам још један у којем живим – Сплит. Срећан сам што видим оволико легенди спорта на једном месту и што могу са сваким спортистом из моје и неких других генерација да се поздравим. За то је заслужан Павле Пепђоновић, још једном – велико, велико хвала Павле. Ово је бајка! Велика спортска бајка која траје и сви смо део ње. Чувајте је – надахнут је био Гудељ.
ИТУДИС ПОСЛАО ВИДЕО ПОРУКУ
Многи тренери и спортисти послали су видео поруке организаторима Мундијала пријатељства уз извињење што због обавеза нису могли да дођу у Улцињ. Димитрис Итудис, грчки кошаркашки стручњак је на српском поздравио све присутне и извинио се Павлу Пепђоновићу. Видео поздрав послао је и Горан Драгић. Јавио се и Звездан Митровић. Светислав Пешић је нагласио да се јавља из Пирота са кошаркашких терена. Из Београда је све присутне поздравио Предраг Мијатовића, потпредседник Партизана, некадашњи ас и директор Реал Мадрида...
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЛИНА ЧЕРВАРА И ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА „ИЗГУБЉЕНИ ДРИМ ТИМ“
У Дому културе у Улињу синоћ је одржана промоција књиге трофејног рукометног тренера Лина Червара: „Рукомет – пут до врха и тајне успеха” – методе и принципи спортског успеха.
У наставку програма уследила је црногроска премијера документарног филма „Изгубљени Дрим тим“ као прича о последњој југословенској кошаркашкој репрезентацији која је 1991. освојила злато и подигла заставу земље која је престала да постоји.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
