Милановић: Не храним его, него пуним срце

Немогуће је одлучити ко је највећа спортска легенда међу гостима 4. Мундијала пријатељства, али, по свим критеријумима успешности – Игор Милановић је једна од три најјаче спортске личности које су се минулог викенда појавиле у Улцињу. Са једним од најбољих ватерполиста свих времена разговор смо почели „од нуле“, као да се не познајемо, али, Игор добро памти све...

- Само добре вибрације!

Да, дали сте ми интервју док сте били потпредседник Фудбалског клуба Партизан...

- Зато и кажем: само добре вибрације и то ценим... Неки други тражили су афере, ви – спортску причу... А ја сам пре свега спортиста,,,

Откуд Игоре у Улцињу?

- Последње две године Павле ме је звао и постао сам са тим дивним човеком породични пријатељ, али нисам могао да дођем прошле и претпрошле године, био сам у Олимпијакосу и Младости из Загреба. Први пут сам у Улцињу и фрапиран сам, прво овим дочеком. Улцињ је предиван град...

Изграђен на европском нивоу...

- На европском! Нису успели да га униште хиљадама квадрата бетона. Људи који чине атмосферу града заиста су дивни. Ја ово нисам доживео. И Кад сам јуче ушао у салу ресторана у којој су десетине мојих спортских пријатеља, вршњака, старијих, млађих које годинама нисам видео, рекох – ову елиту због које сам се најежио, може да окупи само елита.

Лепо је видети све вас поново на једном месту...

- Док сам јутрос ишао да се прошетам и пливам размишљао сам о томе, јер, ми смо оматорили и заборавили, свима нама прија кад нас као овде поново поштују и то нам храни его. Јутрос сам радио на том егу – да ми се не храни его, него да ми се пуни срце...

Колико трофеја сте освојили у живот?

- Нисам бројао, знам да имам две олимпијске, две светске титуле, европско злато, Супер куп... Има ту сребра, не знам ни колико... Као тренер сам освојио два пута Лигу шампиона, Супер куп...

Могу ли сви трофеји да стану у једну собу?

- Ја их држим у гаражи... Тера ме супруга да направим неку витрину, било би лепо, али сви пехари, стоје у гаражи, немам још снаге да се суочавам са тим трофејима, медаљама...

Шта данас ради Игор Милановић?

- Ја данас живим – 40 километара од Београда, на Космају, село Поповићи... Имам тамо комад земље, стару породичну кућу, нову, сауну, базен... И радим неке превентивне медицине. Опет сам у спорту као тренер, али овај пут базирам на здрављу. Основа је дисање радим већ десет година на себи и тиме се бавим тренутно.

Кад ћемо вас опет видети крај базена?

- Не знам, бог је чудан... Не бих да се изјашњавам јер ме је бог често изненадио и кад мислим да нешто водим и да имам контролу, он ме изненади.

Партизан и Звезда, шта је са њима?

- Искрен да будем – не знам. Видим да се Партизан појачао, довео је Живка Гоцића што ме је радовало, видим да је била квалитетна конференција за штампу и верујем да ће се то пренети и на базен. Звезда остварује супер резултате у односу на екипу коју има, увек су ту други-трећи, правили су проблеме Новом Београду прошле године у Купу...

Можемо ли да очекујемо Игора Милановића у Београду, било где?

- Мислим да не!

Кад ће Партизан да се извуче из ове ситуације у ватерполу?

- Не знам и није моје да причам о томе и не волим да причам споља. Желим све најбоље и мислим да ће успети да се врати на те гране...

Шта се генерално дешава са српским спортом, овог лета пале су једна за другом ватерполо, кошаркашка, одбојкашка, о фудбалској репрезентацији да и не говоримо... Спортови у којима смо очекивали медаље потонули су. Да ли су сви други напредовали, а ми остали да живом од старе славе, или се нешто друго дешава?

- Не треба гледати по једном лету! Лето пре тога, освојили смо олимпијско злато! Не можемо да говоримо о неком дуготрајнијем неуспеху. Надам се да ћемо одмах сад у јануару медаљом да освежимо памћење. Обично је и успех у спорту везан за стање у држави... Али, морам да кажем да у селу у којем живим – немам телевизор, не читам новине и нисам саговорник који може да даје валидне одговоре на сва питања које сте ми поставили.

Срећно и још много трофеја као тренер да освојите...

- Хвала најлепше. Ја вас као новинара знам 30 година и памтим по добрим вибрацијама и само тако и разликујем новинаре. Новинари који су имали нешто да допринесу спорту кроз позитивне вибрације, а не они који су тражили само провокације и били негативни – закључио је Игор Милановић.

Неки минут касније прозван је да изађе на бину док се на видео биму емитово чувени гол уз сада већ култни поклич коментатора Ђурковића:

„Милановић! Милановић! Милановић! Гооооооол! Југославија је првак света!“

После осам продужетака!...