У Параолимпијском комитету Србије заокружен је датум 15. август 2028. Тог дана почеће Параолимпијске игре у Лос Анђелесу.
- Лос Анђелес је далеко у километрима, а гледано кроз време за припреме већ колико сутра - каже Зоран Мићовић, председник Параолимпијског комитета Србије: - Имамо планове, имамо циљеве, све ће зависити од могућности. Све се своди на новац и буџет који добијемо. Потпуно нова димензија би се добила кад би се прича свела на норме какве могу да остваре, а не онакве какве ми желимо. Увек су наше жеље веће од могућности.
- Какве су могућности о којима говорите?
- Параолимпијски комитет третира врхунски спорт особа са инвалидитетом у 16 савеза у нашој породици. Држава нас пар-екселанс финансира, других извора немамо, а са друге стране морамо да се укључимо и у међународне стандарде. Пара-спорт је у великој експанзији. Сматра се да је у свету 10 до 13 одсто особа са инвалидитетом, па би и пандан томе и третман на националном нивоу требало да буде у тој размери. Морамо рећи да је у земљама Европске уније баш тако, десет одсто од буџета за спорт припада пара-спортистима. Код нас је то на неких завидних 1,2 одсто, а ми се трудимо да подижемо промил по промил.
- Да ли тај буџет задовољава потребе?
- Задовољни бисмо били са 1,5 одсто у следећој години, па да лагано дижемо даље, јер сваки динар се мора с пажњом потрошити и уложити, све се мора ставити у токове јавних набавки, националног система контроле новца, буџетске инспекције.
- На шта трошите највише новца?
- Наши спортиси су врло скромни, недостаје новца за путовања. Тренутно се тријатлонци припремају за пут у Аустралију, а за њих су веома скупе карте, 3000 евра кошта једна. При том, за њих постоје постоје посебни услови. Позорност кад се освоји медаља је добра, тапшање по рамену прија, али до тог тренутка мора много великих препрека да се пређе. Особе са инвалидитетом морају да имају одговарајућег тренера, да имају тренера који је плаћен. Волонтер може да помогне, али тренер мора спортисту да одвезе на тренинг и врати кући, да му донесе диск или чуњ, да 100 пута прошета тамо-вамо направи и себи још један тренинг. То је у свету решено. Ако тренирамо да будемо у нивоу света а не на репу, онда мора и тај однос лагано да се мења.
- Да ли постоји одговарајућа надокнада за успехе пара-спортиста?
- Велики напредак је направљен кад су пре 22 године законом спортисти са инвалидитетом изједначене са редовним спортисима, тако да су награде изједначене и то је веома лепо примљено у народу. То је одлично, али до тог тренутка је потребно много корака прећи и жестоке борбе водити, као што је то морао Небојша Ђурић, освајач „сребра“ на ПОИ у Паризу у бацању кугле. Борио се, тренирао, развијао девет година... Тренирао је пет-шест пута недељно, некада и два пута дневно... Да би могао квалитетно да тренира потребан је тренер који мора да га квалитетно подржи... То су наизглед детаљи, али кораци који се морају урадити и тако се враћамо на причу о финансирњу.
- Шта је тренутно приоритетан пројекат Параолимпијског комитета Србије?
- Морамо да едукујемо тренере и омасовимо њихов број. Трудимо се, али потребна је помоћ. Законом је дефинисано да локална самоуправа и спортски савези омогућавају тренинге, а Параолимпијски комитет усмерава. Међутим, до таквих корака је као пут до Месеца. Моја улога као председника је да обиђем што више локалних самоуправа. У разговорима са директорима, председницима спортских савеза, председнициома општина, градоначелницима, заинтересованим људима увек је било добрих прича. Сви ће да подрже, сви су заинтересовани, међутим, у локалним самоуправама се зна ко црпи новац. Фудбал је на првом месту, а кад прича дође на овај ниво то су неке мрвице у магли.. Наше је, ипак, да се системски боримо да се статус особа са инвалидитетом који постижу врхунске резултате побољша...
- Чињеница је да је параспорт слабо видљив у медијима. Има ли знакова побољшања?
- Кренули смо из тоталног мрака, а захваљујући Марку Девенпорту, који је овде био амбасадор Европске уније, и ангажовањем РТС и Спортског журнала имамо видљивост, али то не значи да стојимо и задовољавамо се. Јако је битно да наши спортисти после освајања медаља не буду видљиви само тог дана или те недеље, већ да постоји непрестана присутност у јавност која је са великим симпатијама гледа на наше успехе. Не постоји олимпијада са које нисмо донели пет-шест медаља, не постоји светско првенство да се нисмо окитили медаљама. У овом спорту нема туриста. Један од процеса је да се прошири капацитет видљивости, да можемо да проширимо администрацију и, најважмније, да појачамо струку, јер, понављам, без тренера нема ни спортиста.
- Утисак је да се прича о параспорту код нас заснива на успесима појединаца. Зашто је тако?
- Ситуација је таква да је код нас параспорт углавном индивидуални, мада можемо да се похвалимо и одличним резултатима у тимским спортовима. Одбојкаши су пети у Европи, кошаркаши су били одлични на Првенству Европе Ц дивизије у Бугарској, oсвојили су четврто место, изгубили од Белгије за „бронзу“. И - опет о финансијама. Да ли је потребно да нагласим колико коштају спортска колица за кошаркаше? Тврдим да један озбиљан кошаркашки тим неке земље Холандије, Немачке или Енглеске има већи буџет него што је укупан буџет свих наших репрезентација. Ми радимо са 750.000 евра, а Хрватска, на пример, ради са 6,5 милиона евра. Тек да видите у ком смо нивоу, али и поред свега трудимо се да не бацимо копље у трње, већ да се боримо за већи буџет, да поправимо ситуацију наших спориста.
- Могу ли то да поправе промили у буџету о којима сте говорили?
- Причу можемо да раширимо на више димензија, да је рашчланимо на ситне детаље. Екипа не може да отпутује у други град, а камоли у другу земљу без авиона, а путују и тренери, економи... Увек се све сведе на новац, али и поред свих проблема успевамо да се развијамо... Сви спортисти о којима говоримо не морају бити најбољи на свету, не морају да доносе медаље, само нека буду бољи него што јесу. То је суштина. Спорт им помаже да изађу из куће да не гледају у таваницу, већ им доноси дружење, пориморава их да се покрену, да путују и да пошаљу јасну и гласну поруку да живот није кукање на ситуацију већ борба. Они то раде сваког дана и зато им се ја сваког дана дивим - каже Зоран Мићовић, председник Параолимпијског комитета Србије.
ТИМ МЕДИЦИНСКИХ СТРУЧЊАКА
Параолимпијски комитет Србије огромну пажњу посвећује медицинском третману чланова.
- Имамо савет лекарски за параолимпизам. Чине га професор доктор неурохирург Милош Јоковић, др Немања Пјановић, шеф медицинског тима Раде Бабовић. Они брину како да прикажу инвалидитете да би спортисти могли да уђу у квалификацију Ај-Пи-Сија и да би могли да се такмиче. Истовремено брину и како да параспортисти одржавају здравље, да не дође до погоршања инвалидитета.. Са буџетом од 1,2 од буџета за спорт ту смо на ивици танких нити, близу да се прекинемо, скоро па на нивоу ентузијазма... И поред тога, сви се труде, боре, нико не одустаје
КРАЈЊИ ЦИЉ ДРУШТВЕНА ПРОМЕНА
У чланству Параолимпијског комитета Србије је око 800 спортиста. Генерални секретар Бојан Јаћимовић каже да број варира и да је примећен пад због околности које би особама са инвалидитетом требало да социјални живот учине лакшим.
- Постоји тренд да школска инклузија ремети планове не само нама, већ и параолимпијским организацијама у развијеним земљама - каже Јаћимовић.
Генерални секретар Параолимпијског комитета Србије даје детаљно објашњење.
- У потпуности подржавам инклузију, међутим, испоставило се да недостају неке важне смернице. Раније су деца са инвалидитетом ишла у школе и то је имало плус и минус. Минус је било што то није била реална интеграција, што је циљ. Плус је бил што су имали програме који су њима прилагођени у свим сегментима, укључујући и спорт. Имали сте људе који су се, ако су то хтели, бавили спортом. Сада имамо ситуацију да тога нема, зато што такви ученици морају да раде по индивидуалном образовном програму, а нико не може да ме убеди да ће школа да издвоји средства за такав тренинг. Није то питање ни воље ни стања свести, него околности и могућности. Потребни су посебни реквизити, мада и постојећи могу да се искористе ако наставник има искуства. Проблем је што наставник нема искуства. Има таквих примера које треба да се промене и поправе, а дешава се врло споро. Зато имамо припмер да у свим организацијама чланство опада.
Јаћимовић истиче да је недостатак информација такође проблем који би требало брзо решити.
- Први пројекат који нам је финасирала Европска унија - кад то кажем делује као да новац пада с неба а није то тако - имао је за циљ организацију тимова подршке како би се одређен број деце, а за Србију је тај број био шест, укључио у спорт. Разговарали смо са родитељима деце која живе у Београду, различитог социјалног, образовног и статуса... Напомиљем да Град Београд издваја озбиљна средства за спорт особа са инвалидитетом. На сајту градске организације за спорт особа са инвалидитетом уредно су објављени термини бесплатни за коришћење. Нису иделани, јер град даје термине који су комерцијално мање занимљиви, али то постоји. Био сам фрапиран сазнањем да нико од родитеља, а на семинару их је било 50-ак, није знао да то уопште постоји.
Бољи начини комуникације могли би да омасове параспорт.
- Разумем да постоје интересантније вести које продају тираже и кликове. Ово је обична вест, а ми више немамо канале да дођемо до тих људи. Инклузија има добре стране, али имамо минус да не мођемо до велике групе родитеља. У параолимпизму на спорт гледамо као на део друштвене промене. Циљ је и медаља и врхунски перформанс, али крајњи циљ је друштвена промена.
Не може да се оспори да је параспорт превалио дугачак пут и ситуацију променио на боље.
- Пре скоро више од 20 година кренули смо испод нуле, с обзиром да је дуг био три до четири пута већи од годишњег буџета који смо затекли. Имали смо срећу да смо имали генерацију спортиста која је правила добре резултате и ми смо административно одрађивали послове како треба, па је буџет 3-4 године растао стабилно и пратио оно што су били прохтеви наших спортиста. Кад кажем „пратио“ то је увек на минимуму, али нисмо ми ту посебни ни по чему, сигурно је тако и у осталим савезима. У последње три године буџет стагнира, а дошли смо до тога да би ми требало да се променимо као организација, да урадимо разне неке акције које би омасовиле покрет.
Боља видљивост може значајно да помогне.
- Ситуација је много боља. Волим да препричавам анегдоду кад сам пре 15-20 година нешто платио и тражио да ми напишу готовински рачун продавачица само што ме није тукла. Викала је „какав „Параолимпијски комитет, већ имамо Олимпијски, сад се и то распада“. Људи тада нису знали за разлику. Сада захваљујући медијима, Играма, резултатима, сви су информисани, препознају наше спортисте. Без медија то не би било могуће. Потребно је, ипак, да оборимо још баријере. Шансе нису за све исте, али ми морамо да се изборимо - рекао је Јаћимовић.
СРЕБРО И БРОНЗА У ЊУ ДЕЛХИЈУ
После три дана Светског првенства паратлетичара у Њу Делхију Србија има две медаље.
Стефан Димитријевић је освојио бронзану медаљу у бацању кугле (Ф12). До успеха је стигао преданим радом са тренером Вељком Недељковићем.
Олимпијски вицешамион Небојша Ђурић освојио је сребрну медаљу у бацању кугле (Ф55) и поставио лични рекорд чиме је још једном доказао своју невероватну снагу и посвећеност у раду вођен тренером Милошем Зарићем.
Душан Кнежевић je у финалу трке на 100 метара (класа Т46) освојио шесто место уз лични рекорд 11,61 секунду.
Немања Матијашевић заузео је пето место у финалу скока удаљ резултатом 6,96 метара.
Такмичење у Индији трајаће до 5. октобра.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
