U Paraolimpijskom komitetu Srbije zaokružen je datum 15. avgust 2028. Tog dana počeće Paraolimpijske igre u Los Anđelesu.
- Los Anđeles je daleko u kilometrima, a gledano kroz vreme za pripreme već koliko sutra - kaže Zoran Mićović, predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije: - Imamo planove, imamo ciljeve, sve će zavisiti od mogućnosti. Sve se svodi na novac i budžet koji dobijemo. Potpuno nova dimenzija bi se dobila kad bi se priča svela na norme kakve mogu da ostvare, a ne onakve kakve mi želimo. Uvek su naše želje veće od mogućnosti.
- Kakve su mogućnosti o kojima govorite?
- Paraolimpijski komitet tretira vrhunski sport osoba sa invaliditetom u 16 saveza u našoj porodici. Država nas par-ekselans finansira, drugih izvora nemamo, a sa druge strane moramo da se uključimo i u međunarodne standarde. Para-sport je u velikoj ekspanziji. Smatra se da je u svetu 10 do 13 odsto osoba sa invaliditetom, pa bi i pandan tome i tretman na nacionalnom nivou trebalo da bude u toj razmeri. Moramo reći da je u zemljama Evropske unije baš tako, deset odsto od budžeta za sport pripada para-sportistima. Kod nas je to na nekih zavidnih 1,2 odsto, a mi se trudimo da podižemo promil po promil.
- Da li taj budžet zadovoljava potrebe?
- Zadovoljni bismo bili sa 1,5 odsto u sledećoj godini, pa da lagano dižemo dalje, jer svaki dinar se mora s pažnjom potrošiti i uložiti, sve se mora staviti u tokove javnih nabavki, nacionalnog sistema kontrole novca, budžetske inspekcije.
- Na šta trošite najviše novca?
- Naši sportisi su vrlo skromni, nedostaje novca za putovanja. Trenutno se trijatlonci pripremaju za put u Australiju, a za njih su veoma skupe karte, 3000 evra košta jedna. Pri tom, za njih postoje postoje posebni uslovi. Pozornost kad se osvoji medalja je dobra, tapšanje po ramenu prija, ali do tog trenutka mora mnogo velikih prepreka da se pređe. Osobe sa invaliditetom moraju da imaju odgovarajućeg trenera, da imaju trenera koji je plaćen. Volonter može da pomogne, ali trener mora sportistu da odveze na trening i vrati kući, da mu donese disk ili čunj, da 100 puta prošeta tamo-vamo napravi i sebi još jedan trening. To je u svetu rešeno. Ako treniramo da budemo u nivou sveta a ne na repu, onda mora i taj odnos lagano da se menja.
- Da li postoji odgovarajuća nadoknada za uspehe para-sportista?
- Veliki napredak je napravljen kad su pre 22 godine zakonom sportisti sa invaliditetom izjednačene sa redovnim sportisima, tako da su nagrade izjednačene i to je veoma lepo primljeno u narodu. To je odlično, ali do tog trenutka je potrebno mnogo koraka preći i žestoke borbe voditi, kao što je to morao Nebojša Đurić, osvajač „srebra“ na POI u Parizu u bacanju kugle. Borio se, trenirao, razvijao devet godina... Trenirao je pet-šest puta nedeljno, nekada i dva puta dnevno... Da bi mogao kvalitetno da trenira potreban je trener koji mora da ga kvalitetno podrži... To su naizgled detalji, ali koraci koji se moraju uraditi i tako se vraćamo na priču o finansirnju.
- Šta je trenutno prioritetan projekat Paraolimpijskog komiteta Srbije?
- Moramo da edukujemo trenere i omasovimo njihov broj. Trudimo se, ali potrebna je pomoć. Zakonom je definisano da lokalna samouprava i sportski savezi omogućavaju treninge, a Paraolimpijski komitet usmerava. Međutim, do takvih koraka je kao put do Meseca. Moja uloga kao predsednika je da obiđem što više lokalnih samouprava. U razgovorima sa direktorima, predsednicima sportskih saveza, predsednicioma opština, gradonačelnicima, zainteresovanim ljudima uvek je bilo dobrih priča. Svi će da podrže, svi su zainteresovani, međutim, u lokalnim samoupravama se zna ko crpi novac. Fudbal je na prvom mestu, a kad priča dođe na ovaj nivo to su neke mrvice u magli.. Naše je, ipak, da se sistemski borimo da se status osoba sa invaliditetom koji postižu vrhunske rezultate poboljša...
- Činjenica je da je parasport slabo vidljiv u medijima. Ima li znakova poboljšanja?
- Krenuli smo iz totalnog mraka, a zahvaljujući Marku Devenportu, koji je ovde bio ambasador Evropske unije, i angažovanjem RTS i Sportskog žurnala imamo vidljivost, ali to ne znači da stojimo i zadovoljavamo se. Jako je bitno da naši sportisti posle osvajanja medalja ne budu vidljivi samo tog dana ili te nedelje, već da postoji neprestana prisutnost u javnost koja je sa velikim simpatijama gleda na naše uspehe. Ne postoji olimpijada sa koje nismo doneli pet-šest medalja, ne postoji svetsko prvenstvo da se nismo okitili medaljama. U ovom sportu nema turista. Jedan od procesa je da se proširi kapacitet vidljivosti, da možemo da proširimo administraciju i, najvažmnije, da pojačamo struku, jer, ponavljam, bez trenera nema ni sportista.
- Utisak je da se priča o parasportu kod nas zasniva na uspesima pojedinaca. Zašto je tako?
- Situacija je takva da je kod nas parasport uglavnom individualni, mada možemo da se pohvalimo i odličnim rezultatima u timskim sportovima. Odbojkaši su peti u Evropi, košarkaši su bili odlični na Prvenstvu Evrope C divizije u Bugarskoj, osvojili su četvrto mesto, izgubili od Belgije za „bronzu“. I - opet o finansijama. Da li je potrebno da naglasim koliko koštaju sportska kolica za košarkaše? Tvrdim da jedan ozbiljan košarkaški tim neke zemlje Holandije, Nemačke ili Engleske ima veći budžet nego što je ukupan budžet svih naših reprezentacija. Mi radimo sa 750.000 evra, a Hrvatska, na primer, radi sa 6,5 miliona evra. Tek da vidite u kom smo nivou, ali i pored svega trudimo se da ne bacimo koplje u trnje, već da se borimo za veći budžet, da popravimo situaciju naših sporista.
- Mogu li to da poprave promili u budžetu o kojima ste govorili?
- Priču možemo da raširimo na više dimenzija, da je raščlanimo na sitne detalje. Ekipa ne može da otputuje u drugi grad, a kamoli u drugu zemlju bez aviona, a putuju i treneri, ekonomi... Uvek se sve svede na novac, ali i pored svih problema uspevamo da se razvijamo... Svi sportisti o kojima govorimo ne moraju biti najbolji na svetu, ne moraju da donose medalje, samo neka budu bolji nego što jesu. To je suština. Sport im pomaže da izađu iz kuće da ne gledaju u tavanicu, već im donosi druženje, porimorava ih da se pokrenu, da putuju i da pošalju jasnu i glasnu poruku da život nije kukanje na situaciju već borba. Oni to rade svakog dana i zato im se ja svakog dana divim - kaže Zoran Mićović, predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije.
TIM MEDICINSKIH STRUČNjAKA
Paraolimpijski komitet Srbije ogromnu pažnju posvećuje medicinskom tretmanu članova.
- Imamo savet lekarski za paraolimpizam. Čine ga profesor doktor neurohirurg Miloš Joković, dr Nemanja Pjanović, šef medicinskog tima Rade Babović. Oni brinu kako da prikažu invaliditete da bi sportisti mogli da uđu u kvalifikaciju Aj-Pi-Sija i da bi mogli da se takmiče. Istovremeno brinu i kako da parasportisti održavaju zdravlje, da ne dođe do pogoršanja invaliditeta.. Sa budžetom od 1,2 od budžeta za sport tu smo na ivici tankih niti, blizu da se prekinemo, skoro pa na nivou entuzijazma... I pored toga, svi se trude, bore, niko ne odustaje
KRAJNjI CILj DRUŠTVENA PROMENA
U članstvu Paraolimpijskog komiteta Srbije je oko 800 sportista. Generalni sekretar Bojan Jaćimović kaže da broj varira i da je primećen pad zbog okolnosti koje bi osobama sa invaliditetom trebalo da socijalni život učine lakšim.
- Postoji trend da školska inkluzija remeti planove ne samo nama, već i paraolimpijskim organizacijama u razvijenim zemljama - kaže Jaćimović.
Generalni sekretar Paraolimpijskog komiteta Srbije daje detaljno objašnjenje.
- U potpunosti podržavam inkluziju, međutim, ispostavilo se da nedostaju neke važne smernice. Ranije su deca sa invaliditetom išla u škole i to je imalo plus i minus. Minus je bilo što to nije bila realna integracija, što je cilj. Plus je bil što su imali programe koji su njima prilagođeni u svim segmentima, uključujući i sport. Imali ste ljude koji su se, ako su to hteli, bavili sportom. Sada imamo situaciju da toga nema, zato što takvi učenici moraju da rade po individualnom obrazovnom programu, a niko ne može da me ubedi da će škola da izdvoji sredstva za takav trening. Nije to pitanje ni volje ni stanja svesti, nego okolnosti i mogućnosti. Potrebni su posebni rekviziti, mada i postojeći mogu da se iskoriste ako nastavnik ima iskustva. Problem je što nastavnik nema iskustva. Ima takvih primera koje treba da se promene i poprave, a dešava se vrlo sporo. Zato imamo pripmer da u svim organizacijama članstvo opada.
Jaćimović ističe da je nedostatak informacija takođe problem koji bi trebalo brzo rešiti.
- Prvi projekat koji nam je finasirala Evropska unija - kad to kažem deluje kao da novac pada s neba a nije to tako - imao je za cilj organizaciju timova podrške kako bi se određen broj dece, a za Srbiju je taj broj bio šest, uključio u sport. Razgovarali smo sa roditeljima dece koja žive u Beogradu, različitog socijalnog, obrazovnog i statusa... Napomiljem da Grad Beograd izdvaja ozbiljna sredstva za sport osoba sa invaliditetom. Na sajtu gradske organizacije za sport osoba sa invaliditetom uredno su objavljeni termini besplatni za korišćenje. Nisu idelani, jer grad daje termine koji su komercijalno manje zanimljivi, ali to postoji. Bio sam frapiran saznanjem da niko od roditelja, a na seminaru ih je bilo 50-ak, nije znao da to uopšte postoji.
Bolji načini komunikacije mogli bi da omasove parasport.
- Razumem da postoje interesantnije vesti koje prodaju tiraže i klikove. Ovo je obična vest, a mi više nemamo kanale da dođemo do tih ljudi. Inkluzija ima dobre strane, ali imamo minus da ne mođemo do velike grupe roditelja. U paraolimpizmu na sport gledamo kao na deo društvene promene. Cilj je i medalja i vrhunski performans, ali krajnji cilj je društvena promena.
Ne može da se ospori da je parasport prevalio dugačak put i situaciju promenio na bolje.
- Pre skoro više od 20 godina krenuli smo ispod nule, s obzirom da je dug bio tri do četiri puta veći od godišnjeg budžeta koji smo zatekli. Imali smo sreću da smo imali generaciju sportista koja je pravila dobre rezultate i mi smo administrativno odrađivali poslove kako treba, pa je budžet 3-4 godine rastao stabilno i pratio ono što su bili prohtevi naših sportista. Kad kažem „pratio“ to je uvek na minimumu, ali nismo mi tu posebni ni po čemu, sigurno je tako i u ostalim savezima. U poslednje tri godine budžet stagnira, a došli smo do toga da bi mi trebalo da se promenimo kao organizacija, da uradimo razne neke akcije koje bi omasovile pokret.
Bolja vidljivost može značajno da pomogne.
- Situacija je mnogo bolja. Volim da prepričavam anegdodu kad sam pre 15-20 godina nešto platio i tražio da mi napišu gotovinski račun prodavačica samo što me nije tukla. Vikala je „kakav „Paraolimpijski komitet, već imamo Olimpijski, sad se i to raspada“. Ljudi tada nisu znali za razliku. Sada zahvaljujući medijima, Igrama, rezultatima, svi su informisani, prepoznaju naše sportiste. Bez medija to ne bi bilo moguće. Potrebno je, ipak, da oborimo još barijere. Šanse nisu za sve iste, ali mi moramo da se izborimo - rekao je Jaćimović.
SREBRO I BRONZA U NjU DELHIJU
Posle tri dana Svetskog prvenstva paratletičara u Nju Delhiju Srbija ima dve medalje.
Stefan Dimitrijević je osvojio bronzanu medalju u bacanju kugle (F12). Do uspeha je stigao predanim radom sa trenerom Veljkom Nedeljkovićem.
Olimpijski vicešamion Nebojša Đurić osvojio je srebrnu medalju u bacanju kugle (F55) i postavio lični rekord čime je još jednom dokazao svoju neverovatnu snagu i posvećenost u radu vođen trenerom Milošem Zarićem.
Dušan Knežević je u finalu trke na 100 metara (klasa T46) osvojio šesto mesto uz lični rekord 11,61 sekundu.
Nemanja Matijašević zauzeo je peto mesto u finalu skoka udalj rezultatom 6,96 metara.
Takmičenje u Indiji trajaće do 5. oktobra.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
