ЕКСКЛУЗИВНО - Ђукић: Спреман сам да се вратим

Мирослав Ђукић! Срели смо се у Улцињу на Мундијалу пријатељства. Није се променио. Ни стасом ни „гласом“.  И данас тренира, кад може - плива, спреман да потрчи за лоптом као некад, бритак „на језику“, отворен за причу о свему, грешкама које је можда направио, потезима због којих се не каје... И данас верује у себе и спреман је за нове изазове...

Лепо је видети вас опет...

- Позвали су ме на ово дружење и у почетку нисам имао времена, али, данас сам пресрећан што сам овде. Идеја је предивна, организација сјајна, на сваком кораку љубазност, љубав, дружење, пријатељство. И схватиш да смо „један народ“. Током фудбалске каријере сусретао сам се са Хрватима, Босанцима, Словенцима и никада нисам имао проблема. Тужно је то што нам се десило. Не смемо да заборавимо и да не извучемо поуке из тога. Стално постоје тензије. Кад видиш колико има љубави и повезаности међу нама, не смемо да заборавимо то што нам се десило и да ту лекцију не научимо за свагда...

Да ли су спортисти ти који би даљим акцијама могли да зближе народ?

- Куд ћете бољи пример од филма „Дрим тим“. Они су остали заједно, победили све, освојили титулу, а у држави је већ био рат. Спорт увек шаље поруку мира и пријатељства, дружења... Коме су потребни немири? Не може нама бити ближи Шпанац, Француз, Немац, далеко су од нас... Ко ти може први притећи у помоћ него Хрват, Босанац, Црногорац, Словенац...

Да ли бисте нешто мењали у играчкој каријери?

- Не бих ништа мењао... Имао сам атипичну фудбалску каријеру. Са багера сам прешао на фудбал. Видели су ме да добро играм фудбал, позвали у Мачву... Имао сам 21 годину. До тада сам радио на багеру и играо за локални клуб – Железничар из Шапца који ми је дао посао. Мачва се појавила и одлучио сам да пређем, онда ме ови истерају с посла јер су ми дали посао. Отац је хтео да ме убије јер сам напустио стални посао да би, како је он говорио: „идеш да шуташ лопту“! То је за њега била забава, неозбиљност...

Нисте направили грешку...

- Две године био сам у Мачви, појавио се Рад и после две године отишао сам у Депортиво. Ништа не бих мењао, тотално природна прича: идеш из радничког одела у копачке и сам се бориш тим путем, правио сам себи трасу на којој нисам имао ни менаџера, ни било кога иза себе. Данас свако дете од седам година има менаџера... Цео живот – сам свој водич. Увек сам веровао у своје квалитете. Сам се борио да направим себи пут.

Поред талента, у знатно већој мери неопходан је рад?

- Јасно, морате да радите на себи. Имао сам таленат, али увек сам радио на себи да бих био физички спреман. Увек сам имао индивидуални тренинг. И док сам био на селу, заврши се утакмица, ја идем кући и дижем тегове... Радио сам увек на својој физичкој спреми.

Имате ли утисак да је ваша генерација која је много обећавала и много могла – имали сте сви екстра иностране каријере, ипак мало дала репрезентативном фудбалу?

- Јасно! Ништа нисмо донели у односу на оно колико смо могли! Сви смо направили огромне каријере у тимовима, у репрезентацији нисмо успели да остваримо ништа значајно. Мислим да је много разлога за то: били смо скуп великих индивидуалаца, али нисмо били екипа.

Можда је утакмица против Холандије – 0:6 на ЕП најбоља илустрација, кад вас је Синиша Михајловић на загревању „пребацио“ с позиције центархалфа на левог бека упркос постављеној тактици селектора Бошкова?

- Да! То је било типично за нас да нисмо имали организацију... Навешћу пример ПСЖ-а: правио је тим и циљеве преко звезда и никад није успео да освоји Европу. Кад су померили звезде и направили квалитет и рад, дошли су резултати. Нема ништа без рада. Да бисте направили резултат и да би квалитет дошао до изражаја, морате да изједначите рад и агресију с противником да би квалитет дошао до изражаја. Ако нема тога – онда нема ништа. Ми смо били скуп великих индивидуалаца, али као тим нисмо били добри.

Да ли је онај Партизан личио на...

- На дрим тим! Заиста, то је био диван Партизан! Агресија, притисак, имаш лопту, офанзива. Играли смо у то време пријатељску утакмицу са Реал Мадридом, нисмо се нигде осрамотили.

Два пута сте били у Партизану, иако сам вас некада пуно критиковао, волео бих да будете и трећи пут... Каква је ситуација око вашег повратка у српски фудбал?

- Ја фудбал волим и волим тренерски посао, то је део мене, али нисам од тих који су спремни да прихвате све. Партизан, нормално, то је мој клуб и оберучке бих га прихватио, али у последње време, нико ме није контактирао.

Мислите ли да сте погрешили што сте први пут отишли из Партизана, без обзира што сте преузели репрезентацију?

- Вероватно. Вероватно је то би била моја грешка, али породичан сам човек, везан за супругу, децу. Овде сам био сам, било ми је тешко, репрезентација ми је била изазов и не можете да кажете да је грешка отићи у репрезентацију. Репрезентација ми је била изазов, али издешавале су се многе ствари...

Мора да се констатује да сте погрешили јер сте смењени без одигране утакмице, вођење олимпијског тима било је изнуђено...

- Тако је, заиста је све било накарадно. Олимпијске игре за које не можете да саставите екипу, долазим у комфликт с Толетом Караџићем безвезе. Рекао сам играчима да кажу својим клубовима да тренер не дозвољава да било ко оде из репрезентације док не завршимо такмичење...

Апсурдно је то да селектор задржава репрезентативце...

- После тога ми је Толе наредио да морам да пустим Фејсу јер се Жука повредио. Ја јесам партизановац, али, нисам могао да дозволим хаос јер би онда и Звезда тражила свог играча, неко трећи – свог...

Како изаћи из тог хаоса, шта треба да се уради?

- Српски фудбал мора да се мења комплетно, да се уведе много новина, ствари ставе на своје место. Мењање тренера... прошло је седам кола, а смењено је већ неколико. Треба да се држе семинари и да видимо где иде наш фудбал. Слаб нам је и тренерски део...