Шаховски свет Србије ових дана са нестрпљењем гледа ка Грузији, где ће златни момци и талентоване девојке бранити боје наше земље на предстојећем Европском првенству.
Председник Шаховског савеза Андрија Јоргић истиче да репрезентација иде у најјачем саставу спремна да поново оствари велики успех и покаже колико је национална школа игре на 64 поља снажна и да је успеси у будућности тек чекају.
Пут Батумија крећу с вером да сваки потез може донети успех, али и да свака партија учи стрпљењу, храбрости и фер-плеју. Селекција није само тим – то је заједница, мали свет у којем се рађају будући шампиони.
Почиње Европско првенство у Грузији, каква су вам очекивања?
– Наши златни момци су веома добри људи, компактна екипа, друже се приватно што је, такође, изузетно важно. Код девојака имамо три нове такмичарке, то су Софија Погорелски, Елиф Мехмед, Јована Срдановић, осим Теодоре Ињац и Аделе Великић које су већ у националном тиму. На челу су селектори Иван Иванишевић и Алиса Марић, направили смо добар спој и можемо да се надамо великим успесима. Одлазимо у најјачем саставу у обе конкуренције, то је најбоље што Србија има – истакао је Андрија Јоргић, гост Спортског журнала.
НОКАУТ И ШАХ-МАТ
Како описујете везу између шаха и бокса?
– Кад погледате два противника за шаховском таблом, али и у рингу, ви видите да се супарници поздрављају и после партије и након меча. Такође, кад шахисти ставе руке на главу док размишљају који ће одиграти наредни потез, чини се као да су у гарду. Осим тога, стрпљење, стратегије и тактике су само неке од ствари које повезују ове две племените вештине. Напослетку, кад је неко нокаутиран или матиран, такмичари пруже руку један другом.
Који резултат бисте сматрали успехом?
– Кад је реч о мушкој репрезентацији, увек волим да кажем да не идемо да бранимо најсјајније одличје већ да га поново освојимо. Према поретку, 11. позицију заузима женска селекција. Момци су нам, ипак, показали да може да се буде шампион иако си осми или десети. Девојке и да буду на 15. месту – наше су и навијаћемо за њих. Надам се да ће нас мало и срећа погледати, јер је нисмо имали на протеклим првенствима. Пре две године трудили смо се, али смо изгубили против Азербејџана у борби за бронзу. Волео бих да нам се сад то врати и да освојимо злато јер имамо квалитет. Ако имате у виду да се свега десет одсто девојака бави шахом у свету и код нас, сматрам да би то било добро за будућност женског шаха у нашој земљи.
Да ли су репрезентативци спремни за изазове у Батумију?
– Радили су добро, имају врхунске селекторе и подршку тренера. Форма се темпира, мотивисани су, имају елана, верујем у њих. Атмосфера је на високом нивоу, расположени су и једва чекају да такмичење почне. Првенство траје 11 дана, биће вероватно променљивих резултата, али надамо се најбољем.
„ЖЕЛИМО ДА НИКАД НЕ ПАДНУ У ЗАБОРАВ”
Који су главни циљеви у наредном периоду?
– Жеља нам је да оснујемо шаховску академију која ће окупити најбољу и најуспешнију децу, а ми ћемо као кровна организација покушати да од њих направимо будуће шампионе и велемајсторе попут Љубомира Љубојевића, Алисе Марић, Александра Инђића... Озбиљно размишљамо да, вероватно би то била круна каријере и мог звања председника Савеза, један шаховски дом коначно угледа светлост дана. Кутак у којем би могли сви шахисти да дођу у своју кућу да одиграју по неку партију, док би свака просторија носила назив неког од наших великана, а имали смо их заиста много – живе легенде Алиса Марић и Љубомир Љубојевић, Светозар Глигорић, Милунка Лазаревић, Верица Недељковић... Желимо да на тај начин наши асови никада да падну у заборав.
Пре неколико дана присуствовали сте свечаном отварању Светског првенства у шах-боксу. Колики значај за Србију има организовање таквог такмичења?
– Организовање било ког догађаја код нас, нарочито на светском и европском нивоу, значајно је за развој спорта, посебно јер је то нова дисциплина. Будући да још немамо формирану федерацију, разговарао сам са Ненадом Боровчанином, који је на челу Боксерског савеза, да се ускоро удружимо и формирамо националну кућу шах-бокса.
Постоји ли посебан разлог зашто је одабрана баш Лозница и спортска хала „Лагатор”?
– Људи из француске федерације шах-бокса рекли су ми да је Лозница изабрана зато што је град бокса, али полако постаје и престоница шаха. Међутим, Србија је одабрана дефинитивно због тога што овде могу да играју сви, Руси, Американци, Турци, Французи, док је наша земља мост између истока и запада. Чуо сам да и следеће године постоји велика вероватноћа да ће поново бити у Лозници. Сви су пуни лепих утисака, долазило је по 1.500 људи да прате партије и мечеве, било је узбудљиво, још смо освојили и две златне медаље.
Како гледате на будућност шах-бокса у свету, али и код нас, да ли може постати озбиљан спорт на међународном нивоу?
– Наравно, и те како! Веома сам се изненадио колико поклоника има овај спој вештина, код људи је одјекнуло врло позитивно. Многи који су пратили или чули за то јављају се и питају како могу да крену да се баве тиме и питају где могу да се упишу. Морамо веома брзо да порадимо на томе да се оснује неколико клубова широм земље. Радујем се!
ОЛИМПИЈАДА ЦИЉ ЗА 2030.
Андрија Јоргић истакао је да му је велика жеља, као и да напорно раде на томе како би се за пет година Олимпијада организовала у Србији.
– Морам да подвучем, 2030. конкурисаћемо да доведемо Олимпијаду у Београд, на месту где ће бити Експо 2027. То би била много добра прича, имајући у виду да ту дође 3-4 хиљаде људи. Шах није олимпијски спорт, већ има своју Олимпијаду и више чланица у ФИДЕ него Уједињене нације земаља, то је проверљив податак и такав је какав је. Кад бисмо успели у томе, испоставило би се да Југославија, односно Србија, добија Олимпијаду на сваких 40 година. У Дубровнику 1950, 1990. у Новом Саду и за пет година била би у Београду.
Која постигнућа у току вашег мандата на функцији председника Савеза сматрате најзначајнијим?
– У протеклих девет, десет месеци колико сам на челу, постигли смо добре резултате, оставили и довољно простора да можемо још да напредујемо. Сваки сегмент је подједнако битан, почевши од репрезентације, закључно са инфраструктуром, такмичењима, клубовима и појединцима. Од свега што смо урадили, посебно бих издвојио Протокол о сарадњи који сам потписао са министром просвете Дејаном Вуком Станковићем. Споразум се односи на враћање шаха у школске и предшколске установе, циљ нам је да образујемо учитеље и наставнике да би стекли основно знање и били кадри да буду предавачи. Жеља нам је да опустимо мало атмосферу, да и наставници играју шах, а не да укрштају копља. Хајде да се мало надмудрујемо, да видимо ко је бољи и вештији. Поставили смо добар темељ за будућност шаха у Србији.
Који је био најтежи изазов са којим се Савез суочавао?
– Почетком године кад сам преузео Савез, радили смо у не тако лаким околностима, али смо и поред тога успели да организујемо Светско школско првенство у Врњачкој Бањи. Имали смо више од 500 учесника из 45 држава, то су била деца из разних крајева света и сви они су отишли презадовољни. Многи су били изненађени како смо уопште организовали тако нешто из разлога што се у том периоду није ишло у школу, много је предмета било отказано, није се такмичило ни из српског језика ни математике. Гесло нас који долазимо из породице шаха гласи „Ми смо један род”, потрудили смо се да организујемо тај турнир у формату у којем смо могли и да на тај начин не ускратимо за читав живот осмаке који су последњи пут били основци и никада више.
Шта бисте поручили младима који се баве шахом, али и онима који би волели да се опробају?
– Онима који би тек хтели да се опробају желео бих да кажем да одаберу добар клуб, а ако немају идеју ми им стојимо на располагању око препоруке. Такође, није ни поента да сви играју шах, али тренирајући игру на 64 поља може много да им помогне у животу развијајући мождане вијуге, концентрацију, стрпљење, дружељубивост, учење лекција о поразима и победама. Шах учествује у правилном одгоју и припрема за све изазове у животу, ствара добре и племените људе. Неко ће бити добар новинар, фудбалер или политичар, шах доприноси да правилније расуђујеш. Онима који се већ баве шахом – да наставе, буду упорни и истрајни, јер не можете да играте ако немате љубав и веру у оно што радите. Последње, али не мање важно, да радимо на томе да се што више дама укључи у ову племениту игру – закључио је Андрија Јоргић на крају разговора за Спортски журнал.
ФЕР-ПЛЕЈ
Која је најлепша лекција из света шаха која може да се примени и у животу?
– Има стварно пуно лекција, међутим, издвојио бих руковање. Често говорим деци да онај који седи преко пута вас за шаховском таблом није непријатељ, већ шаховски и спортски противник. Управо то поштовање пре и после партије је оно што треба да вас краси. Будите достојни у победи и поразу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
