Šahovski svet Srbije ovih dana sa nestrpljenjem gleda ka Gruziji, gde će zlatni momci i talentovane devojke braniti boje naše zemlje na predstojećem Evropskom prvenstvu.
Predsednik Šahovskog saveza Andrija Jorgić ističe da reprezentacija ide u najjačem sastavu spremna da ponovo ostvari veliki uspeh i pokaže koliko je nacionalna škola igre na 64 polja snažna i da je uspesi u budućnosti tek čekaju.
Put Batumija kreću s verom da svaki potez može doneti uspeh, ali i da svaka partija uči strpljenju, hrabrosti i fer-pleju. Selekcija nije samo tim – to je zajednica, mali svet u kojem se rađaju budući šampioni.
Počinje Evropsko prvenstvo u Gruziji, kakva su vam očekivanja?
– Naši zlatni momci su veoma dobri ljudi, kompaktna ekipa, druže se privatno što je, takođe, izuzetno važno. Kod devojaka imamo tri nove takmičarke, to su Sofija Pogorelski, Elif Mehmed, Jovana Srdanović, osim Teodore Injac i Adele Velikić koje su već u nacionalnom timu. Na čelu su selektori Ivan Ivanišević i Alisa Marić, napravili smo dobar spoj i možemo da se nadamo velikim uspesima. Odlazimo u najjačem sastavu u obe konkurencije, to je najbolje što Srbija ima – istakao je Andrija Jorgić, gost Sportskog žurnala.
NOKAUT I ŠAH-MAT
Kako opisujete vezu između šaha i boksa?
– Kad pogledate dva protivnika za šahovskom tablom, ali i u ringu, vi vidite da se suparnici pozdravljaju i posle partije i nakon meča. Takođe, kad šahisti stave ruke na glavu dok razmišljaju koji će odigrati naredni potez, čini se kao da su u gardu. Osim toga, strpljenje, strategije i taktike su samo neke od stvari koje povezuju ove dve plemenite veštine. Naposletku, kad je neko nokautiran ili matiran, takmičari pruže ruku jedan drugom.
Koji rezultat biste smatrali uspehom?
– Kad je reč o muškoj reprezentaciji, uvek volim da kažem da ne idemo da branimo najsjajnije odličje već da ga ponovo osvojimo. Prema poretku, 11. poziciju zauzima ženska selekcija. Momci su nam, ipak, pokazali da može da se bude šampion iako si osmi ili deseti. Devojke i da budu na 15. mestu – naše su i navijaćemo za njih. Nadam se da će nas malo i sreća pogledati, jer je nismo imali na proteklim prvenstvima. Pre dve godine trudili smo se, ali smo izgubili protiv Azerbejdžana u borbi za bronzu. Voleo bih da nam se sad to vrati i da osvojimo zlato jer imamo kvalitet. Ako imate u vidu da se svega deset odsto devojaka bavi šahom u svetu i kod nas, smatram da bi to bilo dobro za budućnost ženskog šaha u našoj zemlji.
Da li su reprezentativci spremni za izazove u Batumiju?
– Radili su dobro, imaju vrhunske selektore i podršku trenera. Forma se tempira, motivisani su, imaju elana, verujem u njih. Atmosfera je na visokom nivou, raspoloženi su i jedva čekaju da takmičenje počne. Prvenstvo traje 11 dana, biće verovatno promenljivih rezultata, ali nadamo se najboljem.
„ŽELIMO DA NIKAD NE PADNU U ZABORAV”
Koji su glavni ciljevi u narednom periodu?
– Želja nam je da osnujemo šahovsku akademiju koja će okupiti najbolju i najuspešniju decu, a mi ćemo kao krovna organizacija pokušati da od njih napravimo buduće šampione i velemajstore poput Ljubomira Ljubojevića, Alise Marić, Aleksandra Inđića... Ozbiljno razmišljamo da, verovatno bi to bila kruna karijere i mog zvanja predsednika Saveza, jedan šahovski dom konačno ugleda svetlost dana. Kutak u kojem bi mogli svi šahisti da dođu u svoju kuću da odigraju po neku partiju, dok bi svaka prostorija nosila naziv nekog od naših velikana, a imali smo ih zaista mnogo – žive legende Alisa Marić i Ljubomir Ljubojević, Svetozar Gligorić, Milunka Lazarević, Verica Nedeljković... Želimo da na taj način naši asovi nikada da padnu u zaborav.
Pre nekoliko dana prisustvovali ste svečanom otvaranju Svetskog prvenstva u šah-boksu. Koliki značaj za Srbiju ima organizovanje takvog takmičenja?
– Organizovanje bilo kog događaja kod nas, naročito na svetskom i evropskom nivou, značajno je za razvoj sporta, posebno jer je to nova disciplina. Budući da još nemamo formiranu federaciju, razgovarao sam sa Nenadom Borovčaninom, koji je na čelu Bokserskog saveza, da se uskoro udružimo i formiramo nacionalnu kuću šah-boksa.
Postoji li poseban razlog zašto je odabrana baš Loznica i sportska hala „Lagator”?
– Ljudi iz francuske federacije šah-boksa rekli su mi da je Loznica izabrana zato što je grad boksa, ali polako postaje i prestonica šaha. Međutim, Srbija je odabrana definitivno zbog toga što ovde mogu da igraju svi, Rusi, Amerikanci, Turci, Francuzi, dok je naša zemlja most između istoka i zapada. Čuo sam da i sledeće godine postoji velika verovatnoća da će ponovo biti u Loznici. Svi su puni lepih utisaka, dolazilo je po 1.500 ljudi da prate partije i mečeve, bilo je uzbudljivo, još smo osvojili i dve zlatne medalje.
Kako gledate na budućnost šah-boksa u svetu, ali i kod nas, da li može postati ozbiljan sport na međunarodnom nivou?
– Naravno, i te kako! Veoma sam se iznenadio koliko poklonika ima ovaj spoj veština, kod ljudi je odjeknulo vrlo pozitivno. Mnogi koji su pratili ili čuli za to javljaju se i pitaju kako mogu da krenu da se bave time i pitaju gde mogu da se upišu. Moramo veoma brzo da poradimo na tome da se osnuje nekoliko klubova širom zemlje. Radujem se!
OLIMPIJADA CILj ZA 2030.
Andrija Jorgić istakao je da mu je velika želja, kao i da naporno rade na tome kako bi se za pet godina Olimpijada organizovala u Srbiji.
– Moram da podvučem, 2030. konkurisaćemo da dovedemo Olimpijadu u Beograd, na mestu gde će biti Ekspo 2027. To bi bila mnogo dobra priča, imajući u vidu da tu dođe 3-4 hiljade ljudi. Šah nije olimpijski sport, već ima svoju Olimpijadu i više članica u FIDE nego Ujedinjene nacije zemalja, to je proverljiv podatak i takav je kakav je. Kad bismo uspeli u tome, ispostavilo bi se da Jugoslavija, odnosno Srbija, dobija Olimpijadu na svakih 40 godina. U Dubrovniku 1950, 1990. u Novom Sadu i za pet godina bila bi u Beogradu.
Koja postignuća u toku vašeg mandata na funkciji predsednika Saveza smatrate najznačajnijim?
– U proteklih devet, deset meseci koliko sam na čelu, postigli smo dobre rezultate, ostavili i dovoljno prostora da možemo još da napredujemo. Svaki segment je podjednako bitan, počevši od reprezentacije, zaključno sa infrastrukturom, takmičenjima, klubovima i pojedincima. Od svega što smo uradili, posebno bih izdvojio Protokol o saradnji koji sam potpisao sa ministrom prosvete Dejanom Vukom Stankovićem. Sporazum se odnosi na vraćanje šaha u školske i predškolske ustanove, cilj nam je da obrazujemo učitelje i nastavnike da bi stekli osnovno znanje i bili kadri da budu predavači. Želja nam je da opustimo malo atmosferu, da i nastavnici igraju šah, a ne da ukrštaju koplja. Hajde da se malo nadmudrujemo, da vidimo ko je bolji i veštiji. Postavili smo dobar temelj za budućnost šaha u Srbiji.
Koji je bio najteži izazov sa kojim se Savez suočavao?
– Početkom godine kad sam preuzeo Savez, radili smo u ne tako lakim okolnostima, ali smo i pored toga uspeli da organizujemo Svetsko školsko prvenstvo u Vrnjačkoj Banji. Imali smo više od 500 učesnika iz 45 država, to su bila deca iz raznih krajeva sveta i svi oni su otišli prezadovoljni. Mnogi su bili iznenađeni kako smo uopšte organizovali tako nešto iz razloga što se u tom periodu nije išlo u školu, mnogo je predmeta bilo otkazano, nije se takmičilo ni iz srpskog jezika ni matematike. Geslo nas koji dolazimo iz porodice šaha glasi „Mi smo jedan rod”, potrudili smo se da organizujemo taj turnir u formatu u kojem smo mogli i da na taj način ne uskratimo za čitav život osmake koji su poslednji put bili osnovci i nikada više.
Šta biste poručili mladima koji se bave šahom, ali i onima koji bi voleli da se oprobaju?
– Onima koji bi tek hteli da se oprobaju želeo bih da kažem da odaberu dobar klub, a ako nemaju ideju mi im stojimo na raspolaganju oko preporuke. Takođe, nije ni poenta da svi igraju šah, ali trenirajući igru na 64 polja može mnogo da im pomogne u životu razvijajući moždane vijuge, koncentraciju, strpljenje, druželjubivost, učenje lekcija o porazima i pobedama. Šah učestvuje u pravilnom odgoju i priprema za sve izazove u životu, stvara dobre i plemenite ljude. Neko će biti dobar novinar, fudbaler ili političar, šah doprinosi da pravilnije rasuđuješ. Onima koji se već bave šahom – da nastave, budu uporni i istrajni, jer ne možete da igrate ako nemate ljubav i veru u ono što radite. Poslednje, ali ne manje važno, da radimo na tome da se što više dama uključi u ovu plemenitu igru – zaključio je Andrija Jorgić na kraju razgovora za Sportski žurnal.
FER-PLEJ
Koja je najlepša lekcija iz sveta šaha koja može da se primeni i u životu?
– Ima stvarno puno lekcija, međutim, izdvojio bih rukovanje. Često govorim deci da onaj koji sedi preko puta vas za šahovskom tablom nije neprijatelj, već šahovski i sportski protivnik. Upravo to poštovanje pre i posle partije je ono što treba da vas krasi. Budite dostojni u pobedi i porazu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
