Тумбаковић: Требало је имати петљу

Љубиша Тумбаковић, некадашњи фудбалер Партизана, Вардара и Радничког из Сомбора, остварио је врхунске резултате у тренерским водама. Постао је најтрофејнији стратег Партизана. И у Кини је на добром гласу. Касније је био селектор Црне Горе, али и Србије.

Тумбаковић припада оној групи ауторитета чије име је у фудбалским лексиконима исписано великим словима. Званично је најуспешнији тренер у историји Партизана. Човек успеха.

Рођени Београђанин. На свет је дошао 2. септембра 1952. Логично да се спортом почео бавити у неком од клубова из главног града. То је био Раднички Нови Београд, касније је дошао Партизан.

- Рођен сам у близини Народног позоришта, у Француској улици. У непосредној близини те мале кућице где сам живео с родитељима и сестром био је београдски Раднички. Као сви клинци из краја био сам у Радничком. После неколико година преселио сам се на Аутокоманду. Определио сам се за Партизан, прво млађе селекције, онда и професионални уговор са црно-белима - подсећа Љубиша Тумбаковић.

У сениорском тиму Партизана провео је шест сезона, играо је и у Вардару, у Радничком из Сомбора. Ипак, на време је схватио да је талентован за тренерски изазов. Следе: Раднички Београд, Обилић, Каитан у Кувајту, млађе селекције Партизана, па први тим црно-белих. Није било једноставно наследити Ивицу Осима. Није се плашио изазова. Прихватио се посла и с Партизаном седам пута освајао шампионате, уз два трофеја купа.

- У Партизану се нисам наиграо, углавном су то биле пријатељске утакмице. Оно што сам играо у великој Југославији је Вардар, касније у друголигашком друштву за Раднички из Сомбора. Уследила је повреда, једна, па друга, човек схвати да живот иде у другом правцу. На време сам се определио за тренерски позив. Прво сам се образовао на Факултету за физичко васпитање, па сам почео с млађим категоријама Радничког. Најлепше ми је било кад сам промовисан за тренера Партизана, 1992. Председник клуба и Владе Србије био је Мирко Марјановић, Ненад Бјековић директор, Жарко Зечевић генерални секретар. Бјека је донео одлуку да после Милоша Милутиновића и Ивице Осима да шансу човеку који нема ниједну компоненту на нивоу тренера које сам навео. Показао сам потенцијал и креативност у раду с млађим селекцијама Радничког, напредовали смо за две сезоне два ранга такмичења. У Партизану, клубу богате историје, требало је имати петљу и дати прилику мени. Најлепше су биле дерби утакмице, најружније је оно што нисмо могли играти у Европи. Били смо економски затворени. Неке најбоље генерације нису могле да се такмиче, мислим на Станојковића, Мијатовића, Јокановића, Петрића, Вујачића, Крчмаревића, Богдановића, Заховића, Воркапића... Европу нису играли ни генерација коју су чинили Ћирић, Милошевић, Нађ, Васиљевић, Светличић, Томић, Мирковић, Крстајић... Изолације су оставиле трага и то је оно најгоре у мојој каријери.

У историји вечитих дербија Тумба је апсолутни рекордер са 27 мечева. Следе Иљеш Шпиц са 16, код Звезде Миљан Миљанић са 15.

- Уз куп дербије и оне из ТВ лиге шампиона кад смо поред Звезде и Војводине ми увек славили, ја сам водио Партизан у 40 дербија. И сваки је био посебан. Код Звезде меч је гледало око 90.000 гледалаца, код нас 50.000. Посебно памтим куп утакмицу. Прву смо изгубили 0:1, на нашем терену повели 1:0. У финишу је Звезда искористила једанаестерац и изједначила. Онда је био пенал за нас - 2:1. Практично, у последњим тренуцима меча Пеђа Васиљевић је са 20 метара постигао прелеп гол. Победили смо 3:1. То је један од најузбудљивијих и најлепших дербија које сам водио. Наравно, било је још много значајних мечева два наша највећа клуба. Та светковина дербија мора да се сачува и да навијачи и Партизана и Црвене звезде буду достојанствени, да негујемо оно што имамо и што су генерације испред нас подизале и нама оставиле.

Следе атински АЕК, па повратак у Партизан, па Ал Насер, Шандонг... У Кини је освојио два национална Купа.

- Те 1999, кад је почело бомбардовање наше земље, атински АЕК дошао је у Београд да пружи подршку народу Србије. У исто време остварили су конекцију са мном у погледу мог преласка. Пошто није било изгледно кад ће се играти фудбал, а људи из тог клуба били су изузетно коректни, рекао сам да нема проблема, али да могу да дођем тек кад буде завршен рат. Људи из Грчке то су прихватили. Била је то епизода која је на самом почетку имала неславни крај. Отишао сам тамо, а стално сам размишљао о Партизану који за тих годину није ништа освојио. Вратио сам се у Партизан, оформили смо тим који су чинили Радиша и Саша Илић, Дуљај, Тробок, Крстајић, Ћирковић, Рашовић, Данко Лазовић, покојни Делибашић. После Партизана отишао сам у Ал Насер, а онда изврсна понуда из Кине где сам провео шест сезона и освојио пет трофеја. Шандонг је мој други клуб, одмах иза Партизана.

Уследило је „време селектора” – Црна Гора, па Србија, ма ко шта мислио – Тумбаковић је и у новој улози иницирао / чинио велике ствари. Репрезентација му је била светиња, баш као и у периоду на клупи Парног ваљка...

- Моја цела идеја усмерена је ка младимa, поготово у околностима кад играмо нашу лигу. Мислим на цео регион. Желим да кажем, испада да се хвалим, да 45 играча Партизана које сам убацио у први тим постали су репрезентативци. Од Савa Милошевића, Нађа, Мирковића, Ћирића, Саше Илића, Ивића, Вукића, Дуљаја, Тробока, Пауновића... Млади играч доноси посебну енергију. Наравно, треба их комбиновати са искуснима. Драго ми је да садашње руководство Партизана схвата да је једина тржишна вредност у младим играчима. Апсолутна подршка идеји да се реафирмише Партизанова школа која је увек била међу најбољим у Европи. Уз стрпљење, јер ће доћи до падова у игри и понашању. Треба да их водимо на прави начин, а онда ћемо да поентирамо и направимо изванредан резултат.

Чак осам пута је проглашен тренером године у СР Југославији и два пута у Кини. Мало ко се може подичити таквим остварењима.

- Себе сматрам потпуно нормалним човеком. Личне успехе сам доживео као последицу тимског рада. Пре свега, моја велика срећа је што сам постао тренер Партизана у ситуацији кад је организационо био најмоћнији у историји. Та консталација људи бавила се фантастичном организацијом клуба. Уз потенцијале појединаца успех мора доћи. Имао сам срећу и кад сам отишао у Шандонг. То је велики клуб, држава у оквиру Кине која има 100 милиона становника, град где сам био девет. У срединама где имаш све услове и твоја посвећеност морају донети резултате. Уз све наведено, човек мора да има и пуно среће.

Трофеји Љубише Тумбаковића вечно ће да сјаје...