Tumbaković: Trebalo je imati petlju

Ljubiša Tumbaković, nekadašnji fudbaler Partizana, Vardara i Radničkog iz Sombora, ostvario je vrhunske rezultate u trenerskim vodama. Postao je najtrofejniji strateg Partizana. I u Kini je na dobrom glasu. Kasnije je bio selektor Crne Gore, ali i Srbije.

Tumbaković pripada onoj grupi autoriteta čije ime je u fudbalskim leksikonima ispisano velikim slovima. Zvanično je najuspešniji trener u istoriji Partizana. Čovek uspeha.

Rođeni Beograđanin. Na svet je došao 2. septembra 1952. Logično da se sportom počeo baviti u nekom od klubova iz glavnog grada. To je bio Radnički Novi Beograd, kasnije je došao Partizan.

- Rođen sam u blizini Narodnog pozorišta, u Francuskoj ulici. U neposrednoj blizini te male kućice gde sam živeo s roditeljima i sestrom bio je beogradski Radnički. Kao svi klinci iz kraja bio sam u Radničkom. Posle nekoliko godina preselio sam se na Autokomandu. Opredelio sam se za Partizan, prvo mlađe selekcije, onda i profesionalni ugovor sa crno-belima - podseća Ljubiša Tumbaković.

U seniorskom timu Partizana proveo je šest sezona, igrao je i u Vardaru, u Radničkom iz Sombora. Ipak, na vreme je shvatio da je talentovan za trenerski izazov. Slede: Radnički Beograd, Obilić, Kaitan u Kuvajtu, mlađe selekcije Partizana, pa prvi tim crno-belih. Nije bilo jednostavno naslediti Ivicu Osima. Nije se plašio izazova. Prihvatio se posla i s Partizanom sedam puta osvajao šampionate, uz dva trofeja kupa.

- U Partizanu se nisam naigrao, uglavnom su to bile prijateljske utakmice. Ono što sam igrao u velikoj Jugoslaviji je Vardar, kasnije u drugoligaškom društvu za Radnički iz Sombora. Usledila je povreda, jedna, pa druga, čovek shvati da život ide u drugom pravcu. Na vreme sam se opredelio za trenerski poziv. Prvo sam se obrazovao na Fakultetu za fizičko vaspitanje, pa sam počeo s mlađim kategorijama Radničkog. Najlepše mi je bilo kad sam promovisan za trenera Partizana, 1992. Predsednik kluba i Vlade Srbije bio je Mirko Marjanović, Nenad Bjeković direktor, Žarko Zečević generalni sekretar. Bjeka je doneo odluku da posle Miloša Milutinovića i Ivice Osima da šansu čoveku koji nema nijednu komponentu na nivou trenera koje sam naveo. Pokazao sam potencijal i kreativnost u radu s mlađim selekcijama Radničkog, napredovali smo za dve sezone dva ranga takmičenja. U Partizanu, klubu bogate istorije, trebalo je imati petlju i dati priliku meni. Najlepše su bile derbi utakmice, najružnije je ono što nismo mogli igrati u Evropi. Bili smo ekonomski zatvoreni. Neke najbolje generacije nisu mogle da se takmiče, mislim na Stanojkovića, Mijatovića, Jokanovića, Petrića, Vujačića, Krčmarevića, Bogdanovića, Zahovića, Vorkapića... Evropu nisu igrali ni generacija koju su činili Ćirić, Milošević, Nađ, Vasiljević, Svetličić, Tomić, Mirković, Krstajić... Izolacije su ostavile traga i to je ono najgore u mojoj karijeri.

U istoriji večitih derbija Tumba je apsolutni rekorder sa 27 mečeva. Slede Ilješ Špic sa 16, kod Zvezde Miljan Miljanić sa 15.

- Uz kup derbije i one iz TV lige šampiona kad smo pored Zvezde i Vojvodine mi uvek slavili, ja sam vodio Partizan u 40 derbija. I svaki je bio poseban. Kod Zvezde meč je gledalo oko 90.000 gledalaca, kod nas 50.000. Posebno pamtim kup utakmicu. Prvu smo izgubili 0:1, na našem terenu poveli 1:0. U finišu je Zvezda iskoristila jedanaesterac i izjednačila. Onda je bio penal za nas - 2:1. Praktično, u poslednjim trenucima meča Peđa Vasiljević je sa 20 metara postigao prelep gol. Pobedili smo 3:1. To je jedan od najuzbudljivijih i najlepših derbija koje sam vodio. Naravno, bilo je još mnogo značajnih mečeva dva naša najveća kluba. Ta svetkovina derbija mora da se sačuva i da navijači i Partizana i Crvene zvezde budu dostojanstveni, da negujemo ono što imamo i što su generacije ispred nas podizale i nama ostavile.

Slede atinski AEK, pa povratak u Partizan, pa Al Naser, Šandong... U Kini je osvojio dva nacionalna Kupa.

- Te 1999, kad je počelo bombardovanje naše zemlje, atinski AEK došao je u Beograd da pruži podršku narodu Srbije. U isto vreme ostvarili su konekciju sa mnom u pogledu mog prelaska. Pošto nije bilo izgledno kad će se igrati fudbal, a ljudi iz tog kluba bili su izuzetno korektni, rekao sam da nema problema, ali da mogu da dođem tek kad bude završen rat. Ljudi iz Grčke to su prihvatili. Bila je to epizoda koja je na samom početku imala neslavni kraj. Otišao sam tamo, a stalno sam razmišljao o Partizanu koji za tih godinu nije ništa osvojio. Vratio sam se u Partizan, oformili smo tim koji su činili Radiša i Saša Ilić, Duljaj, Trobok, Krstajić, Ćirković, Rašović, Danko Lazović, pokojni Delibašić. Posle Partizana otišao sam u Al Naser, a onda izvrsna ponuda iz Kine gde sam proveo šest sezona i osvojio pet trofeja. Šandong je moj drugi klub, odmah iza Partizana.

Usledilo je „vreme selektora” – Crna Gora, pa Srbija, ma ko šta mislio – Tumbaković je i u novoj ulozi inicirao / činio velike stvari. Reprezentacija mu je bila svetinja, baš kao i u periodu na klupi Parnog valjka...

- Moja cela ideja usmerena je ka mladima, pogotovo u okolnostima kad igramo našu ligu. Mislim na ceo region. Želim da kažem, ispada da se hvalim, da 45 igrača Partizana koje sam ubacio u prvi tim postali su reprezentativci. Od Sava Miloševića, Nađa, Mirkovića, Ćirića, Saše Ilića, Ivića, Vukića, Duljaja, Troboka, Paunovića... Mladi igrač donosi posebnu energiju. Naravno, treba ih kombinovati sa iskusnima. Drago mi je da sadašnje rukovodstvo Partizana shvata da je jedina tržišna vrednost u mladim igračima. Apsolutna podrška ideji da se reafirmiše Partizanova škola koja je uvek bila među najboljim u Evropi. Uz strpljenje, jer će doći do padova u igri i ponašanju. Treba da ih vodimo na pravi način, a onda ćemo da poentiramo i napravimo izvanredan rezultat.

Čak osam puta je proglašen trenerom godine u SR Jugoslaviji i dva puta u Kini. Malo ko se može podičiti takvim ostvarenjima.

- Sebe smatram potpuno normalnim čovekom. Lične uspehe sam doživeo kao posledicu timskog rada. Pre svega, moja velika sreća je što sam postao trener Partizana u situaciji kad je organizaciono bio najmoćniji u istoriji. Ta konstalacija ljudi bavila se fantastičnom organizacijom kluba. Uz potencijale pojedinaca uspeh mora doći. Imao sam sreću i kad sam otišao u Šandong. To je veliki klub, država u okviru Kine koja ima 100 miliona stanovnika, grad gde sam bio devet. U sredinama gde imaš sve uslove i tvoja posvećenost moraju doneti rezultate. Uz sve navedeno, čovek mora da ima i puno sreće.

Trofeji Ljubiše Tumbakovića večno će da sjaje...