Црно-бели великан...
Славни клуб свима знан...
Осамдесетогодишњи Партизан!
Најтрофејније југословенско спортско друштво данас слави јубиларни рођендан, 4. октобар – идеална прилика да се одмота историјско клупко, занимљив низ текстова / интервјуа на страницама Спортског журнала одшкрине рубриком „како је све почело”...
Стога, „заједно” с Пеком Дапчевићем, прослављеним ратним командантом и једним од председника ЈСД Партизан, јездимо црно-белом кочијом сећања:
- Већина нас, младих генерала, која је играла и волела фудбал, окупили смо се и договорили да оснујемо фудбалски клуб. Око имена није било натезања: били смо партизани, било је и најприродније да се наш клуб зове - Партизан. На самом скупу, чини ми се, неформално је председавао Светозар Вукмановић Темпо, били су још присутни Отмар Креачић Култура, Вујица Гајиновић, Ратко Чоче Вујовић (био је изабран за првог председника), Коча Поповић, Мијалко Тодоровић Плави. Можда још и неко. Не могу се сетити, сећања бледе... – 1995, поводом пола века од оснивања, у писму – честитки ослободилац Београда апострофирао је како и где су рођени идеја и одлука о оснивању клуба.
Било је то доба, како подсетише на званичном сајту ФК, опште оскудице, још се није навршила ни година од четворогодишњег ратног ужаса:
„Једино чега је било у изобиљу – полета и наде. На тим темељима грађено је и Спортско друштво Партизан и његова несумњива осовина - фудбалски клуб, до данас магнет и духовни и материјални ослонац тог најбројнијег и најтрофејнијег спортског друштва.”
Партизан, или како су га навијачи од милоште због лепе игре и лакоће с којом је млео ривале назвали - Парни ваљак, основан је 4. октобра 1945, уз напомену да су припреме трајале месецима и да се Светозар Вукмановић Темпо ентузијазмом залагао се да се при Централном дому Југословенске армије оформи фудбалски клуб, касније прошири и на остале спортове у којима би били спортисти у војничким униформама. Тако су истог дана кад и фудбалска, рођене и секције за атлетику, шах, кошарку и одбојку.
Прави трен да „укључимо” Стјепана Бобека, у епизоди „Мој први сусрет с Београдом”:
‐ Стигао сам увече, возом и упутили су ме у један хотел у близини Железничке станице. Кад сам легао осетио сам да по мени гамижу стенице. Било их је толико да сам покупио ствари и упутио се у Дом армије, али у то доба ноћи тамо нисам могао да уђем, па сам легао на клупу у малом парку испред дома и ту преспавао прву ноћ у Београду.
Легендарни Штеф, упоредо с фудбалским чаролијама у Централном дому армије и библиотекар, био је непријатно изненађен:
‐ Кад сам видео у каквим је рушевинама био Београд, нисам могао да верујем очима. Ја сам рат преживео у Загребу, тамо није било рушења и таквих трагова рата, који су говорили о размерама трагедије. Био сам шокиран Београдом, градом који ћу убрзо заволети и овде остати преко 60 година, а да никад нисам ни помислио да би ми у неком другом могло бити лепше.
Фудбалери Партизана два дана по оснивању клуба предвођени тренером Фрањом Глазером премијерно су истрчали на терен и очитали лекцију репрезентацији Земуна 4:2, играјући у саставу: Чулик, Чолић, Белеслин, Чајковски, Ђурђевић, Шваљек, Шереш (Боба Михајловић), Атанацковић, Рупник, Божовић и Матекало, За вјеки вјеков: први стрелац био је Матекало – дао је два гола, по један Шереш и Рупник.
Гробари (и) осам деценија касније, с руком на срцу, поносито певају: „На нашем грбу још бакља гори и нека пржи, нека гори још година хиљаду; за Партизана храбро се бори, увек за част и победу!”
АРТУР ТАКАЧ: ОВАКО ЈЕ БИЛО - ПРВЕ ИДЕЈЕ ПОТЕКЛЕ СУ ОД ТЕМПА И КУЛТУРЕ
Артур Такач, предратни познати тенисер и атлетичар, поратно неприкосновено спортско име и у међународним оквирима, као млад официр оперативно је учествовао у организовању Партизана од првог дана:
„Маја ‐ јуна 1945. дата је иницијатива да се у кључним спортовима одрже такмичења за првенство нове Југославије. Иницијативу су покренули Централни комитет УСАОЈ (Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије) и Политичка управа ЈА. У Топчидеру, у касарнама Гарде, сакупљени су током јуна и јула 1945. истакнути спортисти: фудбалери, атлетичари, кошаркаши, одбојкаши и пливачи, који су се налазили у јединицама ЈА. На окупу су се нашли: атлетичар Павле Јовићевић, фудбалери Станислав Попеску, Фрањо Глазер, Стјепан Бобек, Првослав Михаиловић, Златко Чајковски, кошаркаш Ратко Влаховић, пливач и кошаркаш Божо Гркинић, одбојкаш Михајло Марковић...
У Београду су одржана финална такмичења у фудбалу у којима су учествовале репрезентације република и екипа ЈА. У финалу Србија је победила ЈА са 1:0.
Формирали смо тада и армијску атлетску екипу , која је јула месеца учествовала у Загребу на првенству Југославије. Док сам био у Загребу први пут сам сазнао за оснивање Партизана. Наиме, из Београда је назвао телефоном мајор Владо Мађарић, који је био на дужности инструктора у Главној политичкој управи ЈА и саопштио да са Јовићевићем одаберемо најбоље атлетичаре ‐ војнике и да их доведемо у Београд, где се оснива колектив врхунских фискултурника ЈА. Истовремено је у Београду таква директива дата поручнику Попескуу, да у сарадњи са Фрањом Глазером одабере најбоље фудбалере.
У Београду смо се сместили у просторије ЦДЈА (Централни дом ЈА). Начелник дома је био потпуковник Бранко Шотра, начелник већ формираног Фискултурног одељења капетан Ратко Плејић. Наређено је да се у Главној политичкој управи јавимо генералу, но мислим да је тада био пуковник, Отмару Креачићу. Том састанку су присуствовали: Отмар Креачић, мајор Влада Мађарић, капетан Ратко Плејић, капетан Павле Јовићевић и поручник Артур Такач. Повремено је састанку присуствовао и генерал Светозар Вукмановић Темпо.
Дата нам је директива за окупљање врхунских фискултурника ЈА и оснивање спортског друштва под именом Партизан. Тај ће колектив, како нам је том приликом саопштено, радити у саставу фискултурне школе, која се оснива при ЦДЈА. Једно одељење школе биће оријентисано на рад са спортским екипама Партизана, друго на школовање инструктора физичке културе за потребе бригада и дивизија. Мислим да је до имена Партизан дошло спонтано. Вероватно у претходним разговорима у Главној политичкој управи. Извесно је да су прве идеје потекле од генерала Светозара Вукмановића и Отмара Креачића. Том приликом саопштено је да ће командант школе бити поручник Артур Такач, комесар школе капетан Павле Јовићевић. Уз велику подршку Главне политичке управе и Управе дома ЦДЈА пришло се формирању спортских екипа (секција) и утврђене су организационе форме фискултурне школе и принципи рада са спортским екипама Партизана.
За фудбалску секцију био је задужен Виргил Попеску као референт, Фрањо Глазер је одређен за тренера. Посебно напомињем да је у саставу фудбалске екипе или пак у саставу других екипа, није постојала дужност комесара. Таква функција постојала је само при команди школе.”
Остало је (тек) историја...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
