Црно-бело срце шампиона

Партизан. Много више од Спортског друштва – традиција, идентитет и историја! Осам деценија постојања и хиљаде спортиста, шампиона који су обележили југословенски и српски спорт обавезују. Неизбрисив дух црно-белих боја, пркос и инат које су генерације носиле, млађе усвајале. Тренд који траје и увек се с поносом истиче поготову кад је породица из Хумске на окупу.

Жељко Танасковић, председник ЈСД Партизан и бивши капитен одбојкашке репрезентације, отвара врата своје спортске приче: о јубилеју који је више од рођендана – то је изазов за будућност.

Податак за поштовање - 80 година Партизана, шта вама значи „диван дан” и како га доживљавате као председник друштва?

- Огроман је то јубилеј и част је бити на челу ЈСД баш у овом тренутку. Партизан је део мог живота, спортске породице и осећам велику одговорност да наставим оно што су генерације пре нас стварале. Истовремено обавеза и привилегија – шири осмех Танасковић, вечерас, у познатом београдском хотелу, домаћин грандиозне прославе.

Кад погледамо уназад, Партизан је био колевка великана – од кошаркаша, фудбалера, рукометаша, па све до одбојкаша и атлетичара. Шта је оно што је обележило свих 80 година и што је најважније очувати?

- Партизан је увек био синоним за таленат, дисциплину и велико срце. Оно што нас је обележило јесте чињеница да су овде стасавали шампиони, али и људи с карактером. Најважније је сачувати тај дух – да спорт није само резултат, него и васпитање и вредности.

Данас се често говори да спорт није исти као некада – мање романтике, више бизниса. Како ЈСД Партизан може да сачува „душу” у таквим околностима?

- Тако што ћемо подсећати да је спорт пре свега игра, страст и заједништво. Да, без финансија се не може, али новац не сме да буде једини циљ. Наш задатак је да спортистима вратимо осећај припадности и поноса кад носе црно-бели дрес.

Јубилеј је и прилика да се погледа у будућност – где видите Партизан у наредних 10–20 година?

- Видим га као модеран, организован и стабилан систем, али и даље као колевку шампиона. Желимо да кроз омладинске погоне дамо шансу деци да се развијају, притом, да Партизан остане симбол врхунског спорта у Србији и Европи.

Фудбал и кошарка су највидљивији, али Партизан чини 33 клуба. Да ли сте задовољни колико јавност зна за остале спортове и колико они добијају пажње?

- Нисам задовољан! Остали клубови заслужују много већу пажњу јер постижу сјајне резултате, а остају у сенци фудбала и кошарке. Наш задатак је да им дамо видљивост и да покажемо јавности да је Партизан много више од два спорта.

Колико је тешко обезбедити финансијску стабилност за све секције: да ли је држава довољно препознала значај ЈСД Партизан?

- Није лако, јер 33 клуба значи и 33 различитих потреба. Држава помаже, али верујем да значај Партизана мора бити препознат још снажније, пре свега од спонзора. Ово друштво је национално благо и заслужује стабилну подршку да би могло да негује таленте.

Спортски дух Партизана увек је био и мало бунтован, црно-бели пркос. Да ли и данас осећате ту енергију код спортиста и навијача?

- Наравно! Тај пркос и борбени дух део су нашег идентитета. Без тога Партизан не би био - Партизан. Видим га и у нашим младим спортистима и у публици – то је она искра која се преноси генерацијама.

Као бивши одбојкаш и капитен репрезентације, колико вам значи што је одбојка у Партизану поново на здравим ногама?

- Много. То је и емотивно питање за мене. Партизан ме изградио као спортисту и човека и срећан сам што одбојка опет дише пуним плућима. То је за мене лична сатисфакција.

Ако бисте морали да изаберете – која би била највећа победа Партизана у последњих 80 година, не само на терену, већ и ван њега?

- Највећа победа је то што је Партизан опстао и растао свих ових деценија, упркос свим изазовима и променама времена. Победили смо заборав, остали симбол и бренд који сви препознају.

Често истичете да су „сви Партизанови спортисти иста породица”. Кад бисте правили заједничку „кућну славу” свих секција, ко би био главни домаћин, а ко најбољи забављач?

- Домаћини би морали да буду фудбалери и кошаркаши, јер су они најбројнији и најгласнији, а за забављача – ту је конкуренција јака! Верујем да би весеље најбоље водили наши ватерполисти, рукометаши и одбојкаши. Увек су имали духа за такве прилике.

Кад погледате друге клубове, Црвену звезду пре свега, да ли постоји ривалитет и на нивоу спортског друштва, или се он осећа само у фудбалу и кошарци?

- Ривалитет постоји свуда, али је здрав и подстицајан. Звезда нас тера да будемо бољи, ми њих, такође. Важно је да то ривалство остане спортско, јер оно подиже ниво целог нашег спорта.

Да поново можете да обучете дрес, у којој утакмици или против кога бисте волели још једном да заиграте?

- Без дилеме – против Италије 1998. финале Светског првенства у Јапану. То је била утакмица која се памти цео живот. Поновио бих је са истим жаром, јер такви тренуци остају вечни и, наравно, да овај пут победимо – у Партизан, дом најбољих спортиста, уткао је и репрезентативну ноту Жељко Танасковић.