Повреда претрпљена 2005. скоком у воду променила је живот Александру Радовићу. Фудбал је у тренутку постао прошлост. Будућност није могао да предвиди, па ју је сам створио. Досегао је Свети грал спорта, медаље у два спорта, европска и светска у стоном тенису и атлетици.
- Повреда ми је променила живот, али нисам дозволио да ми сломи спортски дух - каже Александар Радовић: - Отац ми је усадио борбеност, на сличан начин Тражио сам спорт којим бих могао да се бавим. Пријатељ ми је предложио стони тенис и одједном су се, те 2008. отворили нови видици.
- Медаље са европских првенстава 2013. и 2015. нису биле довољне да вас задрже у стоном тенису?
- Живим на Златибору, а најбољи клуб за пара стони тенис је у Новом Саду. Проводио сам тамо седам до десет дана, па се враћао кући. Ближи клуб је у Чачку, међутим, у то време је рађен ауто-пут и одлазак и повратак трајали су по више сати. Постало је превише напорно и почео сам да размишљам о промени спорта.
- Зашто атлетика и бацање чуња?
- Избор није био велики. Желео сам спорт због кога породица неће, или боље да кажем, мање ће да трпи. Упознао сам се са тренером Иваном Зубер и тако сам постао параатлетичар.
- „Злато“ освојено на Светском првенству у Индији оправдавају избор...
- Као и у сваком спорту видљиве су медаље. Оно што претходи знају само чланови породице и најближи пријатељи, а у параспорту је то још више изражено. Oдрицања су велика, а подршка најближих још већа. Захвалан сам што то имам.
- Постоји ли системска подршка?
- Од 2011. параспортисти су изједначени са регуларним спортистима. Имамо једнаке награде и то много значи, међутим, то долази на крају. Пут до медаље је тежак сваком спортисти, а још тежи онима који имају физичка ограничења. Општина Чајетина је имала разумевање за све проблеме и много је учинила да особама са инвалидитетом, не само спортистима, учини доступним све што је потребно.
- Ви сте нашли и лични ангажман као председник Удружеања инклузије особа са инвалитидетом Златибор...
- Удружење је основано 2013. Од тада је много учињено да све јавне инстутуције у Чајетини и на Златибору постану доступне особама са инвалидитетом, па смо све више приступачнији и туристима. Постао сам инструктор скијања, а често гостујем у школама и трудим се да међу децом подигнем свест о инклузији.
- Може ли Златибор да постане и ценар пара-спорта?
- Можде, али пре тога морамо да привучемо што више особа са инвалидитетом спорту. Желимо да их мотивишемо да изађу из соба, да подигну главу и не дозволе да им промена сломи. Често је највећи проблем у глави.
- Много пута сте доказали да је ваша воља несаломива. Шта је следеће у плану?
- Видећемо. Направићу план са тренером. Следеће године је Европско првенство, па исто и 2027. Лично, крајњи циљ су Параолимпијске игре 2028. у Лос Анђелесу. Једино ми та медаља недостаје.
- А потом нови круг до 2032?
- Тешко је рећи. Треба знати када стати. Деца расту, волео бих да проводим више времена с породицом. За сада да се задржимо на Лос Анђелесу.
ТРЕНЕРЕ МОРА ДА ПРАВИ СИСТЕМ
Параолимпијски комитет Србије је за приоритетан задатак поставио омасовљење стручног кадра. Лични задатак себи је задала и Ивана Зубер. Дипломирани дефектолог соматопед напустила је посао у државној установи и као оперативни тренер атлетике довела Александра Радовића до златне медаље на Светском првенству параатлетичара.
- Постоји радни план Параолимпијског комитета Србије да направимо тим који ће покушати да омасови тренерски кадар у параспорту. На ДИФ-у у Београду и у Новом Саду не постоје посебни смерови за тренере у параспорту и то нам је велики проблем. Неопходно је да се нешто уради.
Необично је што је Зубер први контакт са спортом имала у параатлетици.
- Мој случај је посебан. Као дефектолог сам радила у социјалној заштити. Завршила сам курс за рад са квадриплегичарима и прихватам да радим само у тој области. Не бих се усудила да променим дисциплину. Кад је рад са Александром почео да доноси прве спортске резултате, напустила сам посао у социјалној заштити и потпуно се посветила спорту.
Све што је у професији знала о проблемима особа са инвалидитетом у спорту је подигнуто на виши ниво.
- Потпуно сам променила погледа на живот и сам живот. Мене више ништа не боли! Немам право да ме нешто боли па да не могу да устенем из кревета јер знам шта спортисти морају да ураде да би дошли на тренинг. Медаља је већ разлог за велику журку, на сву срећу у последње време имамамо чести разлога да славимо.
Прича се, ипак, враћа на почетак.
- Разумем да би сви волели да добију „готовог“ спортисту, али знамо да то није могуће. Рад у параспорту је специфичан. Уз једног спортисту потребан је цео тим специјализовано оспособљених људи. Установити и лечити повреду човека који не може да каже шта га и где боли је тежак и захтеван процес. Имати психолога или нутриционисту је на нивоу незамисливог.
Зубер верује да успеси параспортиста могу да подигну свест о инклузији.
- Најгора ситуација је у Београду. Особе у колицима једва могу да се крећу кроз град. Теретане су често у подрумима или на вишим спратовима без лифотова прилагођеним особама са инвалидитетом. У другим, мањим градовима, ситуација је боља. Ужице је много поправило услове, што се каже „од А до Ш“ све је сређено. Нама је хотел Олимпик максимално помогао, добили смо теретану на коришћење и дозволу да све што нам је потребно прилагодимо по нашим потребама. Колико је то велика помоћ види се по медаљама.
Зубер каже да околности рада онемогућавају омасовљење параспорта и дугорочне плаонове, али све то не ускрајуће резултате.
- Није све до услова, више је до људи. Србија на велико такмичење пошаље пет спортиста, троје донесу медаље. Хрватска, са неупоредиво већим буџетом за параспорт, пошаље 15 спортиста, двоје донесу медаље. Прича о талентованости за спорт и карактеру важи и међу параспортистима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
