Неко је одавно рек’о: чудни су путеви фудбалски! У то је имао прилику да се увери Алекса Куљанин, нападач о којем се прича.
Летос се парафом обавезао на верност Железничару, члану елите из Панчева, у суботу увече је дебитовао за младу тим Србије и погодио мету за победу, а да му је неко пре само годину дана, када је “бубамару пикао” у дресу Инђије, склапајући крај са крајем да преживи, рекао да ће са лоптом брже него што мисли прећи на ти, вероватно би се само насмејао, мудро одћутао и слегнуо раменима… Али да се вратимо на уводну реченицу - чудни су путеви фудбалски…
- Сада знам и могу да тврдим - нема бољег осећаја од тога да носиш дрес са грбом Србије - дрхтавим, али поноситим гласом вели Алекса Куљанин. - Шта да кажем, а да не заплачем о голу на дебију… Не знам, паметан нисам… Поносан сам, срећан… Опростите, немам адекватних речи… Живим свој сан. Понекад се тргнем, знате оно кад кажу, уштините ме да знам да је све стварност…
После дебакла од Француске у Лоријену - 0:3, Зоран Мирковић је за окршај са Румунима опрезно и мудро бирао ратнике који ће бити одани, не њему већи идеји… Када је објавио списак за многе је то што се на њему нашао Алекса Куљанин било изненађење, али…
- И ја сам међу тим многима - осмех није изостао. - Кад тренираш увек верујеш и ја само могао да замислим да ћу некада добити позив селектора, али нисам га очекивао сада. Селектор је веровао више од мене, хвала му. Надам се да сам оправдао поверење. Саиграчи су ме сјајно прихватили, као да сам ту већ дуго… Много ми то значи, зближили смо се. Дишемо као један… Бољи деби нисам могао да сањам. На мени је да наставим у јаком ритму и наравно да останем на земљи…
Не тако давно, пре нешто више од пола године, носио је дрес Инђије, клуба за који се знало да ће се због незавидних резултата преселити на српсколигашку сцену Војводине… У њему беше најчвршћи шраф, а због начина на који је задавао муке ривалима било је јасно да ће се наћи на листи жеља многих клубова… Избор је пао на Железничар.
- Чудан је живот. Нико не зна шта носи дан, а шта ноћ. Награђен сам за сваку кап зноја коју сам пролио. Сваки фудбалер зна о чему причам. Истина, недавно сам, док сам носио дрес Инђије, радио у играоници, гејминг… Тамо сам конобарисао, служио кафу, пића, истовремено све друго што треба… Ситуација у клубу је била таква да сам морао да нађем извор прихода, начин да склопим крај с крајем. То је за мене било лепо и корисно искуство. Сада сам ту где јесам, али не заборављам кроз шта сам прошао. Знате како кажу - све у своје време - мудро је закључио Алекса Куљанин, Орлић који је, без сумње, са лоптом прешао на „ти”.
„СИНЕ, ЗА ШЕСТ МЕСЕЦИ”… ОТАЦ ЈЕ ЗНАО И ВЕРОВАО!
Алекса је најбољи пример да се снови остварују… Пре или касније свака коцкица легне на своје место. А до тада треба радити јако, предано, самоуверено, дићи се после сваког пада, дланом збацити прашину са колена и наставити даље. Да му је неко почетком лета рекао да ће на јесен носити дрес Србије… Да, неко му је рекао…
- У јуну је млада репрезентација играла пријатељску утакмицу против Грчке, у Лесковцу. изгубили смо са 2:3, селектор је био Александар Коларов. Гледао сам са оцем тај меч, сећам се да ми је тада рекао “сине, за шест месеци ћеш бити ту”… Језа ме подилази кад се сетим његових речи. Изгледа да отац зна најбоље - рече Алекса с поносом у очима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
