Граница не постоји

Небојша Ђурић је два пута прославио сребрну медаљу освојену у бацању кугле на Параолимпијским играма 2024. у Паризу. Прослава у Олимпијском селу је прекинута телефонским позивом, а настављен је три дана касније кад је Ђурићу уручена медаља.

- Безобразно су покушали да ми украду медаљу - каже Ђурић и наставља у даху: - Иранци су покушали да искористе неки административни пропис и уложили жалбу за шта нисмо ни знали. Славље је прекинуо телефонски позив председника Параолимпијског комитета Србије Зорана Мићовића који је јавио да ми је медаља одузета. Био сам у шоку?

Медаља је, ипак, стигла у Србију на вашим грудима...

- Одмах су реаговали Параолимпијски комитет Србије и Министарство спорта и омладине. Упућене су жалбе, дописи... У тој гунгули се појавила фантастична Јована Зрнзевић, заменик шефа мисије у Селу. Некада је радила у парапливању и одмах је се посветила борби за моју медаљу. Вукла је за цео тим, три ноћи није спавала. Највише захваљујући њој враћена ми је медаља.

Како сте реаговали кад вам је враћена заслужена медаљу?

- Зрнзевић је дошла у Село и рекла ми да има поклон за мене. Мислио сам да жели да ме на неки начин утеши. Дошла је са осталим члановима наше репрезентације и показала ми малу кутију у којој је била медаља. Расплакао сам се од среће, плакали су и остали.

Какав је осећај двапут се борити за исту медаљу?

- Први пут је било кратко, али слатко. Стадион, церемонија... Други пут није било тако лепо,  али је опет победа слатка. Победили смо ситем и показали како мала земља може да се бори за највеће домете. Искрено, волео бих да се ова друга борба никада и никоме не понови.

Утисак је да је било лакше до „сребра“ на недавном Светском шампионату у паратлетици у Њу Делхију?

- Дуго година сам даље бацао на тренинзима него на такмичењима. Радом са тренером Милошем Зарићем схватио сам да је ментална снага једнако важна колико и физичка. Кад сам превазишао тај проблем кренули су бољи резултати, па после Париза и „сребро“ у Њу Делхију?

Шта је потребно за „злато“?

- Да се нашалим, сантиметри. У Паризу сам бацио 11,98 метара, потом сам четири пута обарао лични рекорд и дошао до 12,52. До пре две године то је за мене био незамислив резултат. На Светском шампионату у Њу Делхију Бугарин Ружди Ружди је бацио куглу 12,94 и поставио светски рекорд. Верујем да могу да га победим и наставићу да радим на томе.

Какви су планови?

- Следеће године је Првенство Европе. Хоћу да се борим за златну медаљу. Са тренером Зорићем договорио сам да у новембру почнемо припреме за следећу сезону. Колико је важан напоран рад толико је битан и квалитетан одмор. После десет месеци припрема за Светски шампионат направио сам краћу паузу да мало предахнем. Искористио сам да што више времена проведем са породицом, да са сином идем на пецање... То су драгоцени тренуци, а ускоро крећемо у нове победе. 

Да ли су само медаље мотив за тако предан и напоран рад?

- Не, нису медаље. У спорту ништа није гарантовано. Наиђе лош дан кад ништа не успева без обзира колико желели да буде боље. Сигурно је само да ће рад на крају донети резултат. Највећа препрека је обично у глави. Кад се догоди повреда која промени живот важно је схватити да тиме није и крај живота. Добили смо га да бисмо нешто с њим урадили. И ја сам у једном тренутку мислио да је свему крај, али захваљујући великој подршци породице, пријатеља, блиских људи разумео сам да сам само принуђен да ствари радим само на другачији начим. Кад човек то схвати само је небо граница - закључио је Небојша Ђурић.