Granica ne postoji

Nebojša Đurić je dva puta proslavio srebrnu medalju osvojenu u bacanju kugle na Paraolimpijskim igrama 2024. u Parizu. Proslava u Olimpijskom selu je prekinuta telefonskim pozivom, a nastavljen je tri dana kasnije kad je Đuriću uručena medalja.

- Bezobrazno su pokušali da mi ukradu medalju - kaže Đurić i nastavlja u dahu: - Iranci su pokušali da iskoriste neki administrativni propis i uložili žalbu za šta nismo ni znali. Slavlje je prekinuo telefonski poziv predsednika Paraolimpijskog komiteta Srbije Zorana Mićovića koji je javio da mi je medalja oduzeta. Bio sam u šoku?

Medalja je, ipak, stigla u Srbiju na vašim grudima...

- Odmah su reagovali Paraolimpijski komitet Srbije i Ministarstvo sporta i omladine. Upućene su žalbe, dopisi... U toj gunguli se pojavila fantastična Jovana Zrnzević, zamenik šefa misije u Selu. Nekada je radila u paraplivanju i odmah je se posvetila borbi za moju medalju. Vukla je za ceo tim, tri noći nije spavala. Najviše zahvaljujući njoj vraćena mi je medalja.

Kako ste reagovali kad vam je vraćena zaslužena medalju?

- Zrnzević je došla u Selo i rekla mi da ima poklon za mene. Mislio sam da želi da me na neki način uteši. Došla je sa ostalim članovima naše reprezentacije i pokazala mi malu kutiju u kojoj je bila medalja. Rasplakao sam se od sreće, plakali su i ostali.

Kakav je osećaj dvaput se boriti za istu medalju?

- Prvi put je bilo kratko, ali slatko. Stadion, ceremonija... Drugi put nije bilo tako lepo,  ali je opet pobeda slatka. Pobedili smo sitem i pokazali kako mala zemlja može da se bori za najveće domete. Iskreno, voleo bih da se ova druga borba nikada i nikome ne ponovi.

Utisak je da je bilo lakše do „srebra“ na nedavnom Svetskom šampionatu u paratletici u Nju Delhiju?

- Dugo godina sam dalje bacao na treninzima nego na takmičenjima. Radom sa trenerom Milošem Zarićem shvatio sam da je mentalna snaga jednako važna koliko i fizička. Kad sam prevazišao taj problem krenuli su bolji rezultati, pa posle Pariza i „srebro“ u Nju Delhiju?

Šta je potrebno za „zlato“?

- Da se našalim, santimetri. U Parizu sam bacio 11,98 metara, potom sam četiri puta obarao lični rekord i došao do 12,52. Do pre dve godine to je za mene bio nezamisliv rezultat. Na Svetskom šampionatu u Nju Delhiju Bugarin Ruždi Ruždi je bacio kuglu 12,94 i postavio svetski rekord. Verujem da mogu da ga pobedim i nastaviću da radim na tome.

Kakvi su planovi?

- Sledeće godine je Prvenstvo Evrope. Hoću da se borim za zlatnu medalju. Sa trenerom Zorićem dogovorio sam da u novembru počnemo pripreme za sledeću sezonu. Koliko je važan naporan rad toliko je bitan i kvalitetan odmor. Posle deset meseci priprema za Svetski šampionat napravio sam kraću pauzu da malo predahnem. Iskoristio sam da što više vremena provedem sa porodicom, da sa sinom idem na pecanje... To su dragoceni trenuci, a uskoro krećemo u nove pobede. 

Da li su samo medalje motiv za tako predan i naporan rad?

- Ne, nisu medalje. U sportu ništa nije garantovano. Naiđe loš dan kad ništa ne uspeva bez obzira koliko želeli da bude bolje. Sigurno je samo da će rad na kraju doneti rezultat. Najveća prepreka je obično u glavi. Kad se dogodi povreda koja promeni život važno je shvatiti da time nije i kraj života. Dobili smo ga da bismo nešto s njim uradili. I ja sam u jednom trenutku mislio da je svemu kraj, ali zahvaljujući velikoj podršci porodice, prijatelja, bliskih ljudi razumeo sam da sam samo prinuđen da stvari radim samo na drugačiji načim. Kad čovek to shvati samo je nebo granica - zaključio je Nebojša Đurić.