Са заставом кроз Лос Анђелес

Драган Ристић власник је 15 медаља са највећих такмичења, међу њима три са Параолимпијских игара. Oсвајањем најсјајнијег одличја на недавном Првенству Европе у Осијеку остварио је подвиг за алманахе спорта: објединио је по два „злата“ са светских и континенталних шампионата и Параолимпијских игара.

И поред блиставе колекције једна жељу тек би требало да оствари.

- Волео бих да носим заставу Србије на Параолимпијским игарама 2028. у Лос Анђелесу - каже 47-годишњи Крагујевчанин: - Било је разговора да носим заставу прошле године у Паризу, али такмичење стрелаца је одржавано у 300 километара удаљеном Шатеруу, па је било превише компликовано за организацију. Надам се да ћу бити боље среће ако одем у Лос Анђелес.

Колико је пут до Лос Анђелеса „широк“?

- Следеће године биће одржан Светски куп и Светско првенство. То су прве шансе за остварење квоте. Биће после још такмичења, европско првенство и светски купови, али волео бих да тај терет што пре скинем и онда мирно наставим припреме за Лос Анђелес.

Одакле ћете почети припреме?

- Од куће, наравно. Породица ми даје велику подршку и само тако могу напред. Такође, клуб „Чима Мата“ има све услове за квалитетан тренинг. Веома је важно што је направљена рампа са косином, па и особе у колицима могу да уђу у стрељану. Лепо би било да се у више градова имамо сличне услове, јер би то омогућило још боље резултате.

Какви су услови у Србији?

- Најбоље услове имамо у Крагујевцу и Новом Саду, где се и припремамо за велика такмичења. Волео бих да можемо да одлазимо и у друге градове и чешће мењамо стрелишта како бисмо се лакше навикавали на промене које намећу такмичења. Удаљеност мете је иста на сваком стрелишту, међутим, мала промена у осветљењу или влажности ваздуха може много да утиче на резултат. Пола милиметра разлике у хицу може да значи пад са трећег на осмо место. Зато су припреме за такмичења много комплекснија него што делује онима који виде само како пуцамо.

Резултати показују да тај проблем успешно превазилазите...

- Искуство, тренинзи, таленат... У сваком случају, рад се увек исплати.

Колико су ваши резултати видљиви?

- Највеће светло бацају Параолимпијске игре и то је разумљиво. Мање је интересовање за медаље са светских и европских првенстава, оне често прођу незапажене. Ипак, кад се понављају и за њих се чује, па је одјек јачи, посебно на локалу. После таквих успеха се дешава да заинтересујемо људе да нам се придруже, недавно је један момак одлучио да почне да тренира. Такви позиви испуне срце.

До када планирате да останете на стрелишту, размишљате ли о каријери тренера?

- Прво да завршим ово што сам почео. Светски куп, Светско првенство... Видећемо шта даље носи живот. Једног дана, кад не будем на стрелишту, можда ћу моћи да помогнем искуством, саветима... Пре тога прво да завршим „Мисију Лос Анђелес“ - каже најбољи српски парастрелац Дарко Ристић.