Владимир Пајић дуже од деценије усмерава развој парастрелаца. Дипломом Високе спортске здравствене школе стекао је звање оперативног тренера стрељаштва, потом и неопходне лиценце за рад у клубу и репрезентацији, такође и судијску лиценцу. На Алфа универзизету стекао је диплому менаџера у спорту, а изабрао да знањем помогне парастрелцима. Сведок је свих успеха на великим такмичењима.
- У односу на време кад сам почео разлика је небо и земља у односу на садашњост. На боље, нарано - каже Пајић: - Параолимпијски комитет и министарство су уложили средства у опрему и путовања. Нама остаје да тренирамо, резултати показују како то радимо.
Селектор је свестан да само резултати могу да привуку пажљу медија, спонзора, нових стрелаца...
- У спорту се све вреднује кроз резултате, а они долазе из добре организације. Нескромно могу да кажем да је Инвалидски стрељачки савез Србије најбоље организован у нашој параолимпијској породици. Имамо завидан број такмичара, припреме обављамо најчешће у Новом Саду јер у том граду имамо најбоље услове...
Услови у параспорту су посебна прича, а у парастрељаштву и посебно поглавље.
- Теретане о којима се најчешће говори као неусловним за особе са инвалидитетом нису много важне за наш спорт. Важнија је психолошка припрема и ментална снага и на томе најчешће радимо кад се окупимо. На жалост, не можемо да се окупљамо често колико бисмо хтели, па онда највећи део терета за помоћ у припремама пада на чланове породице и пријатеље. Зато смо ми једна велика фамилија.
Пајић истиче психолошку припрему и због мало познатог детаља.
- Међу свим спортовима парастрељаштво је најближе такозваном „регуларном“ спорту. Има примера да су резултати парастрелаца чак бољи од стрелаца. Део тога заслуга је класификацији. У парастрељаштву постоје само две категорије, СХ1 и СХ2. У првој се такмиче стрелци са лакшим повредама, чија покретљивост руку није ометена повредом. Растко Јокић, предсеник Инвалидског стрељачког савеза, пуцао је и са стрелцима. У другој су такмичари и са најтежим повредама. Таквом класификацијом конкуренција се максимално заоштрава, па на појединим такмичењима имамо 50-60 такмичара. Ући међу осам захтева одличне резултате, а за медаљу су потребни врхунски домети. При том, наш спорт је један од ретких у коме су старији од 40 или 50 година бољи од млађих такмичара.
И поред све јаче конкуренције српски парастрелци се са највећих такмичења враћају са медаљама.
- На домаћим такмичењима одржавамо висок ниво који даље преносимо на међународна такмичења. Волео бих да нам се у већем броју јављају млађи такмичари, знамо да има талената. Пример су Кристина Трифуновић и Зоран Гужвић. Брзо напредују и од њих много очекујемо - каже Владимир Пајић.
СВЕДОК СВИХ УСПЕХА
Пајић је у парарстрељаштво ушао посредно.
- Отац је 1991. остао инвалид. Волео је стрељаштво и уз њега сам почео да одлазим у стрељане. Тако сам „из прве руке“ упознао парастрељаштво и почао да радим у Стрељачком клубу особа са инвалидитетом Победник. Од 2014. сам тренер Драгана Ристића, а од исте године и тренер у репрезентацији. Имам срећу да од Игара 2016. сведочим свим успесима наших стрелаца - каже Пајић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
