ГОСТ ЖУРНАЛА – Иванишевић: Поносан сам!

После још једног великог успеха, селектор Иван Иванишевић имао је разлога за понос. Мушка репрезентација освојила је бронзану медаљу на Европском првенству у Батумију, потврдивши да се налази у самом врху континенталног шаха. Национални тим, ипак, не намерава да се задржи на томе, већ сада је поглед усмерен ка наредној години, са жељом да се остваре још већи резултати и настави златни низ.

Како оцењујете Европско првенство?

− Фантастично! Пред одлазак у Грузију била је велика обавеза и очекивања јер смо били прваци прошле године. Није лако изнова достићи успех, поновити га је често теже него остварити први пут. Било је успона и падова, на средини такмичења мало смо посустали, али успели смо да се вратимо – истакао је на почетку разговора селектор мушке репрезентације Иван Иванишевић, гост у редакцији Спортског журнала.

Бронза сија златним сјајем?

− Кад се завршило такмичење, испоставило се да смо могли чак и до сребра да смо победили Азербејџан максималним резултатом. Међутим, највише сам задовољан из разлога што ова репрезентација никада није остварила тријумф против бивших Совјета, а они су нас побеђивали последња два, три пута. Уз то смо последњи меч играли, малтене, без прве табле. Све у свему, добар резултат.

Да ли сте имали притисак као прошлогодишњи прваци Старог континента?

− Као селектор, нисам имао осећај да смо под притиском, али је јавност вероватно очекивала да поновимо резултат. Трудио сам се да посао лидера тима обављам онако како сам, док сам био играч, замишљао да један прави вођа репрезентације треба да изгледа.

Играли сте девет кола против јаких селекција. Који меч је био најтежи, који најлакши?

− Са Немцима је било најнеизвесније. До самог краја смо, практично, могли да победимо, али нисмо, нажалост. Александар Предке је изгубио партију на првој  табли иако је имао идеалну позицију и управо је тај меч преломио да у последњем колу њега изведем из екипе и уведем Роберта Маркуша. Занимљиво је да је дуел против Азербејџана био најлакши, мада су до тада били на првом месту и улог је био највећи јер је био одлучујући за освајање медаље. Ни у једном тренутку нисмо били у подређеном положају, нисмо могли да изгубимо, те се победник није доводио у питање.

Позиција лидера после четири рунде, да ли вас је то мотивисало за наставак такмичења?

− Како је турнир одмицао, показало се да нам то није добро дошло. Можда смо се мало уљуљкали и опустили јер да смо наставили у том низу и победили све екипе били бисмо први са неколико бодова предности.

Први пораз од Украјине, потом други од Холандије. Шта је недостајало за тријумф?

− Нијансе су одлучивале. Добро смо ушли у меч против Украјине и држали се. Несрећно смо изгубили, прва партија је брзо била готова на нашу штету. Играчи су форсирали позиције које нису биле неопходне не би ли поправили резултат. Већ после два сата игре били смо у подређеном положају, а да није било тако, сигуран сам да би ситуација била другачија. Да ли психолошки или физички нисмо били спремни, свакако смо заслужено изгубили. Није морало да буде 1:3 и да делује толико убедљиво, пошто није било. Имали смо пад на средини турнира и било је тешко да се вратимо и кренемо од нуле, зато је било важно ухватити победнички ритам.

Играли сте последње коло против Азербејџана, кад сте знали да сте освојили одличје?

− Током последње партије коју је играо Александар Инђић, знали смо да ћемо победити. Био је у бољој позицији и већ смо пре тога водили 2:1, чак и да је било 2,5 узели бисмо медаљу захваљујући резултатима осталих мечева. Као капитен, долазио сам у дилему да кажем Инђићу да ремизира, имам право на то, али ми је било жао и непријатно да му ускратим победу кад је већ стајао у изузетном положају. На крају, та победа је била важна јер је он добио и индивидуалну медаљу, односно сребро на трећој табли.

Који члан екипе је оставио на вас посебан утисак?

− Најбољу игру и највећу стабилност је пружио Александар Инђић. Међутим, сви играчи су били борбени и залагали су се. Трудио сам се да никог не издвајам или посебно фаворизујем, већ да свако од њих петорице одигра једнак број партија. Није лако то постићи јер сте једне партије црни, друге бели. Уколико бих некога мењао, понављао би боју фигуре што није баш пријатно. Ако је неко више пута бели, онда неко мора да буде више пута црни, тиме доводим једног у лакшу, другог у тежу позицију.

Сарана је освојио златну медаљу на другој, а Инђић сребро на трећој табли. Колики значај имају индивидуална признања?

− Добар је знак кад изађете пред свима на бину и много је важно за самог шахисту. Кад два играча добију такво признање, може да се закључи да је екипни резултат одличан. Велимир Ивић је, такође, могао да добије одличје да је победио у последњој партији. Дакле, могли смо да узмемо три медаље што би значило да је репрезентација била на висини задатка.

Који су даљи планови?

− У другом делу године очекују се веома важни турнири. Скоро сви су већ на Родосу на Купу шампиона, после пар дана њих четворица иду на Светски куп у Индију, односно квалификације за првака света. Желим им сву срећу, наравно да не могу сви да буду прваци, али нека прођу што боље. Наредно репрезентативно окупљање биће у септембру или октобру, сви су рекли да би желели да освојимо Олимпијаду и то би био заиста невероватан успех.