GOST ŽURNALA – Ivanišević: Ponosan sam!

Posle još jednog velikog uspeha, selektor Ivan Ivanišević imao je razloga za ponos. Muška reprezentacija osvojila je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Batumiju, potvrdivši da se nalazi u samom vrhu kontinentalnog šaha. Nacionalni tim, ipak, ne namerava da se zadrži na tome, već sada je pogled usmeren ka narednoj godini, sa željom da se ostvare još veći rezultati i nastavi zlatni niz.

Kako ocenjujete Evropsko prvenstvo?

− Fantastično! Pred odlazak u Gruziju bila je velika obaveza i očekivanja jer smo bili prvaci prošle godine. Nije lako iznova dostići uspeh, ponoviti ga je često teže nego ostvariti prvi put. Bilo je uspona i padova, na sredini takmičenja malo smo posustali, ali uspeli smo da se vratimo – istakao je na početku razgovora selektor muške reprezentacije Ivan Ivanišević, gost u redakciji Sportskog žurnala.

Bronza sija zlatnim sjajem?

− Kad se završilo takmičenje, ispostavilo se da smo mogli čak i do srebra da smo pobedili Azerbejdžan maksimalnim rezultatom. Međutim, najviše sam zadovoljan iz razloga što ova reprezentacija nikada nije ostvarila trijumf protiv bivših Sovjeta, a oni su nas pobeđivali poslednja dva, tri puta. Uz to smo poslednji meč igrali, maltene, bez prve table. Sve u svemu, dobar rezultat.

Da li ste imali pritisak kao prošlogodišnji prvaci Starog kontinenta?

− Kao selektor, nisam imao osećaj da smo pod pritiskom, ali je javnost verovatno očekivala da ponovimo rezultat. Trudio sam se da posao lidera tima obavljam onako kako sam, dok sam bio igrač, zamišljao da jedan pravi vođa reprezentacije treba da izgleda.

Igrali ste devet kola protiv jakih selekcija. Koji meč je bio najteži, koji najlakši?

− Sa Nemcima je bilo najneizvesnije. Do samog kraja smo, praktično, mogli da pobedimo, ali nismo, nažalost. Aleksandar Predke je izgubio partiju na prvoj  tabli iako je imao idealnu poziciju i upravo je taj meč prelomio da u poslednjem kolu njega izvedem iz ekipe i uvedem Roberta Markuša. Zanimljivo je da je duel protiv Azerbejdžana bio najlakši, mada su do tada bili na prvom mestu i ulog je bio najveći jer je bio odlučujući za osvajanje medalje. Ni u jednom trenutku nismo bili u podređenom položaju, nismo mogli da izgubimo, te se pobednik nije dovodio u pitanje.

Pozicija lidera posle četiri runde, da li vas je to motivisalo za nastavak takmičenja?

− Kako je turnir odmicao, pokazalo se da nam to nije dobro došlo. Možda smo se malo uljuljkali i opustili jer da smo nastavili u tom nizu i pobedili sve ekipe bili bismo prvi sa nekoliko bodova prednosti.

Prvi poraz od Ukrajine, potom drugi od Holandije. Šta je nedostajalo za trijumf?

− Nijanse su odlučivale. Dobro smo ušli u meč protiv Ukrajine i držali se. Nesrećno smo izgubili, prva partija je brzo bila gotova na našu štetu. Igrači su forsirali pozicije koje nisu bile neophodne ne bi li popravili rezultat. Već posle dva sata igre bili smo u podređenom položaju, a da nije bilo tako, siguran sam da bi situacija bila drugačija. Da li psihološki ili fizički nismo bili spremni, svakako smo zasluženo izgubili. Nije moralo da bude 1:3 i da deluje toliko ubedljivo, pošto nije bilo. Imali smo pad na sredini turnira i bilo je teško da se vratimo i krenemo od nule, zato je bilo važno uhvatiti pobednički ritam.

Igrali ste poslednje kolo protiv Azerbejdžana, kad ste znali da ste osvojili odličje?

− Tokom poslednje partije koju je igrao Aleksandar Inđić, znali smo da ćemo pobediti. Bio je u boljoj poziciji i već smo pre toga vodili 2:1, čak i da je bilo 2,5 uzeli bismo medalju zahvaljujući rezultatima ostalih mečeva. Kao kapiten, dolazio sam u dilemu da kažem Inđiću da remizira, imam pravo na to, ali mi je bilo žao i neprijatno da mu uskratim pobedu kad je već stajao u izuzetnom položaju. Na kraju, ta pobeda je bila važna jer je on dobio i individualnu medalju, odnosno srebro na trećoj tabli.

Koji član ekipe je ostavio na vas poseban utisak?

− Najbolju igru i najveću stabilnost je pružio Aleksandar Inđić. Međutim, svi igrači su bili borbeni i zalagali su se. Trudio sam se da nikog ne izdvajam ili posebno favorizujem, već da svako od njih petorice odigra jednak broj partija. Nije lako to postići jer ste jedne partije crni, druge beli. Ukoliko bih nekoga menjao, ponavljao bi boju figure što nije baš prijatno. Ako je neko više puta beli, onda neko mora da bude više puta crni, time dovodim jednog u lakšu, drugog u težu poziciju.

Sarana je osvojio zlatnu medalju na drugoj, a Inđić srebro na trećoj tabli. Koliki značaj imaju individualna priznanja?

− Dobar je znak kad izađete pred svima na binu i mnogo je važno za samog šahistu. Kad dva igrača dobiju takvo priznanje, može da se zaključi da je ekipni rezultat odličan. Velimir Ivić je, takođe, mogao da dobije odličje da je pobedio u poslednjoj partiji. Dakle, mogli smo da uzmemo tri medalje što bi značilo da je reprezentacija bila na visini zadatka.

Koji su dalji planovi?

− U drugom delu godine očekuju se veoma važni turniri. Skoro svi su već na Rodosu na Kupu šampiona, posle par dana njih četvorica idu na Svetski kup u Indiju, odnosno kvalifikacije za prvaka sveta. Želim im svu sreću, naravno da ne mogu svi da budu prvaci, ali neka prođu što bolje. Naredno reprezentativno okupljanje biće u septembru ili oktobru, svi su rekli da bi želeli da osvojimo Olimpijadu i to bi bio zaista neverovatan uspeh.