„Шта ме све снађе”

Док је пре десет година Аљоша Дамјановић тапкао лопту од куће до дворане у родном Аранђеловцу, кроз главу му је пролазила само једна мисао – да једног дана обуче дрес репрезентације Србије. Таленат је одмах био видљив, а онда су уследили многобројни тренинзи, индивидуалан рад, прелазак у Младеновац, па Раковицу, потом и одлазак од куће и селидба у Шабац. Испоставило се да је одабир Металопластике за наставак каријере био пун погодак за овог сјајног момка који је са двадесет година нашао на првом списку Раула Гонзалеса!

– Не знам шта ме снашло – кроз смех прича млади средњи бек. – Искрено, ни у сну нисам очекивао позив, поготово не први селектора Раула. Сви знамо о каквом се стручњаку ради, тако да морам да оправдам очекивања и покажем најбољу верзију себе. Сваки играч се нада о сања позиву, а ја сам заиста остао шокиран.

Сутра је окупљање, да ли има треме?

– Наравно, али онако позитивно треперење. Мислим да је то нормално и да сваки млади играч осећа исто први пут кад добије позив. А мене чека и утакмица са Словенијом, па је „тензија” некако још већа.

Ове сезоне играте феноменално, један сте од најбољих играча лиге и предводник Металопластике?

– Не би било ни мене, ни игре, да немам подршку саиграча и тренера. Имао сам ситне повреде током сезоне, нисам баш имао среће, али нећу да звучим бахато, задовољан сам. Имамо веома млад тим, просек година је двадесет, тако да растемо и сазревамо заједно. Недостаје нам искуство, али из кола у коло смо све бољи.

Против Војводине сте имали и предност од седам голова?

– Веома чудна утакмица, водили смо, па су они повели седам и не знам како се то догодило. Мислим да је баш ту наше неискуство одлучило јер смо рано повели и нисмо знали да сачувамо разлику.  Против Шамота смо кикснули кући, али смо се против Арауа вратили у колосек и онда је стигла Воша. Биће то све добро како време буде одмицало – закључио је Аљоша Дамјановић.

ПАС НАЈВЕЋА РАЗОНОДА

Шта радите у слободно време?

– Сваки слободан тренутак проводим са својим псом. Имам јазавичара, дресирам га и то је мој најбољи друг. Поред тога, волим сам да тренирам, па индивидуално радим сваки пут кад сам у прилици.

БРАТ ВАЊА ПРИМОРАН ДА БУДЕ ГОЛМАН

Ваш брат Вања је голман јуниорске репрезентације Србије и брани у Шапцу, да ли сте Ви „кривац” што се одлучио за рукомет?

– Пре бих рекао да сам га натерао за овај спорт – кроз смех је рекао Аљоша. – Још док смо живели у Аранђеловцу и били клинци, имали смо рукометни гол, а мени је било досадно да шутирам на празан, па сам стално терао Вању да брани. Он се противио, али сам био упоран, тако да је случајно и заволео рукомет, али и стативе.

​