„Šta me sve snađe”

Dok je pre deset godina Aljoša Damjanović tapkao loptu od kuće do dvorane u rodnom Aranđelovcu, kroz glavu mu je prolazila samo jedna misao – da jednog dana obuče dres reprezentacije Srbije. Talenat je odmah bio vidljiv, a onda su usledili mnogobrojni treninzi, individualan rad, prelazak u Mladenovac, pa Rakovicu, potom i odlazak od kuće i selidba u Šabac. Ispostavilo se da je odabir Metaloplastike za nastavak karijere bio pun pogodak za ovog sjajnog momka koji je sa dvadeset godina našao na prvom spisku Raula Gonzalesa!

– Ne znam šta me snašlo – kroz smeh priča mladi srednji bek. – Iskreno, ni u snu nisam očekivao poziv, pogotovo ne prvi selektora Raula. Svi znamo o kakvom se stručnjaku radi, tako da moram da opravdam očekivanja i pokažem najbolju verziju sebe. Svaki igrač se nada o sanja pozivu, a ja sam zaista ostao šokiran.

Sutra je okupljanje, da li ima treme?

– Naravno, ali onako pozitivno treperenje. Mislim da je to normalno i da svaki mladi igrač oseća isto prvi put kad dobije poziv. A mene čeka i utakmica sa Slovenijom, pa je „tenzija” nekako još veća.

Ove sezone igrate fenomenalno, jedan ste od najboljih igrača lige i predvodnik Metaloplastike?

– Ne bi bilo ni mene, ni igre, da nemam podršku saigrača i trenera. Imao sam sitne povrede tokom sezone, nisam baš imao sreće, ali neću da zvučim bahato, zadovoljan sam. Imamo veoma mlad tim, prosek godina je dvadeset, tako da rastemo i sazrevamo zajedno. Nedostaje nam iskustvo, ali iz kola u kolo smo sve bolji.

Protiv Vojvodine ste imali i prednost od sedam golova?

– Veoma čudna utakmica, vodili smo, pa su oni poveli sedam i ne znam kako se to dogodilo. Mislim da je baš tu naše neiskustvo odlučilo jer smo rano poveli i nismo znali da sačuvamo razliku.  Protiv Šamota smo kiksnuli kući, ali smo se protiv Araua vratili u kolosek i onda je stigla Voša. Biće to sve dobro kako vreme bude odmicalo – zaključio je Aljoša Damjanović.

PAS NAJVEĆA RAZONODA

Šta radite u slobodno vreme?

– Svaki slobodan trenutak provodim sa svojim psom. Imam jazavičara, dresiram ga i to je moj najbolji drug. Pored toga, volim sam da treniram, pa individualno radim svaki put kad sam u prilici.

BRAT VANjA PRIMORAN DA BUDE GOLMAN

Vaš brat Vanja je golman juniorske reprezentacije Srbije i brani u Šapcu, da li ste Vi „krivac” što se odlučio za rukomet?

– Pre bih rekao da sam ga naterao za ovaj sport – kroz smeh je rekao Aljoša. – Još dok smo živeli u Aranđelovcu i bili klinci, imali smo rukometni gol, a meni je bilo dosadno da šutiram na prazan, pa sam stalno terao Vanju da brani. On se protivio, ali sam bio uporan, tako da je slučajno i zavoleo rukomet, ali i stative.

​