Кад је потписао за Звезду отац организовао весеље

Стефан Миљеновић пружа феноменалне партије у црвено-белом дресу ове сезоне и даје јасне назнаке да би у годинама које долазе могао да чини основу Звездине базе домаћих играча.

Ватра у очима, велика борбеност, жеља и посвећеност младог бека последица су безрезервне љубави, коју су му још од најранијег детињства усадили брат и отац. Зато ни не чуди што је у дому Миљеновића био прави празник кад је Стефан летос потписао уговор са београдским великаном.

- Породично сви навијамо за Звезду и код нас је то ствар кућног васпитања. Кад су успостављени први контакти са клубом, сви су били одушевљени, узбуђени и срећни, а кад сам коначно и потписао то је било велико славље. Отац је све организовао, било је ту свачега, од отварања шампањца, преко музике, ма свега, право весеље. Дуго сам сањао да играм за вољени клуб и кад се то коначно догодило, целој породици било је пуно срце – присећа се Миљеновић.

Улога младог бека у црвено-белој чети расте из недеље у недељу. Велики део заслуга за тако нешто иде на рачун тренера Саше Обрадовића који има огромно поверење у њега.

- За мене као младог играча је срећна околност што је домаћи тренер дошао у Звезду, да ради са мном. У почетку је наш однос био недефинисан, првих недељу, две дана, кад ни он сам није знао шта да очекује од мене. Ипак, на утакмици, против Илирије, кад ми је дао шансу да будем у стартној петорци видео је да могу доста. Мислим да сам се ту показао и да од тада имам његово поверење. Тренер је од првог дана свима нама највише помогао психолошки, екипи, али и мени на индивидуалном плану.

Црвена звезда је доласком Обрадовића добила оно што јој је можда и највише недостајало у неким претходним сезонама – победнички менталитет.

- Увек нас „гура” да побеђујемо. Није један од оних тренера које занима само игра, који ће вам рећи да је важно да изгледамо добро на терену, да напредујемо и слично. Он нас све време тера и да побеђујемо, пораз није опција и у том смислу менталитета ратника и победника, уздиже екипу на виши ниво. Стално нам прича - фајнал-фор, фајнал-фор, фајнал-фор... Фајнал-фор за доручком, ручком и вечером. Непрестано нам то понавља и говори како је то једини циљ ове сезоне. Реч је о нестварном победнику, човеку који има толико титула, успеха и медаља. Заиста је задовољство и привилегија да играм за таквог тренера – објашњава однос са шефом струке млади бек, кроз призму циљева за сезону.

Ипак, није једино Обрадовић заслужан за сјајан напредак Стефана Миљеновића у протеклим недељама. Једнаку улогу као и тренер пун поверења одиграли су и старији саиграчи преносећи му искуства, делећи савете и бивајући узори од најранијих дана предсезоне.

- Коди је био мој први ментор у Звезди, као што сам и раније говорио. На тренинг камп сам стигао први јер нисам имао никаквих обавеза, а за мном, два или три дана касније стигао је и Милер-Мекинтајер. Ту је одмах некако самоиницијативно преузео на себе да ми помаже, давао ми је савете, причао ми шта и како. Објаснио ми је како функционишу ствари у клубу и шта могу да очекујем од сезоне...

Ипак, по повратку са репрезентативних дужности, улогу да обликује Миљеновића као играча и да му преноси знање, капитенски је преузео Огњен Добрић.

- Касније, кад смо се сви окупили, ту су се искристалисали неки нови ментори за нас млађе. Са мном је на пример највише радио Добрић, јер смо добили сличну улогу у тиму. Наша задужења су да играмо одбрану, из те одбране пронађемо решења у нападу и наравно да погађамо шутеве, кад се за то укаже шанса. Некако смо се тако и зближили и баш ми је драго због тога. Сјајан је момак и играч, истинска Звездина легенда – тврди талентовани бек.

Добрић је недавно одиграо 500. утакмицу за Црвену звезду, а налази се и на листи 10. најбољих стрелаца у историји клуба... С друге стране, Миљеновић, тек на почетку каријере, веома је поносан на ментора и саиграча, али најављује да планира да обори све његове рекорде.

- У овом тренутку бих волео да останем у Звезди што дуже, ако је то десет година, онда толико. Баш се и Добрић нашалио са мном то вече кад је одиграо јубиларну утакмицу. Пришао ми је у свлачионици, загрлио ме пред свима и рекао: „Људи пронашао сам следећег играча који ће да одигра 500 утакмица за Црвену звезду”. Ко зна можда и није била шала. Тачније, надам се да није. Не знам да ли могу да га „ухватим” по броју мечева, али ћу сто одсто успети да га престигнем на листи најбољих стрелаца. Бек сам који игра са лоптом и сматрам да имам фине шансе за тако нешто – амбициозан је млади ас црвено-белих.

Да би досегао бројке легендарног Шегија морао би да остане на Малом Калемегдану дужи низ година, а како тренутно размишља то и јесте једина опција.

- Сад, кад сам осетио како је то изаћи на терен пред пуном Ареном, пред најбоље навијаче света, желим да тај осећај траје заувек. Без обзира колико год пута играо утакмице Евролиге у црвено-белом дресу, сваки пут је посебно, сваки пут се најежим, волео бих да до краја каријере останем овде. Не занимају ме ни НБА, ни европски великани... Можда некада и променим мишљење, али за сада ми је само Звезда у глави – емотивно је закључио Миљеновић, спреман да се у потпуности посвети вољеном клубу.