Новак: Донекле сам живео као Супермен који не може да буде слаб, али последњих година стварност ме је мало ударила (ВИДЕО)

Новак Ђоковић је био гост у емисији код британског новинара Пирса Моргана у којој је говорио о свом животу, каријери, породици и изазовима кроз које је пролазио. Осврнуо се и на оне који су већ запосели врх.

На питање докле ће играти рекао је:

- Надам се да ћу и даље успевати да задржим ту глад и такмичарски дух на терену, али истовремено морам да прихватим неке реалности које ми тренутно нису лаке. Већи део своје каријере, више од двадесет година, био сам доминантан играч, а сада, у последње време, други доминирају на терену, пре свега Алкарас и Синер. Знао сам да ће то једног дана доћи. Они су сјајни за наш спорт. Њихово ривалство, мечеви, па финале Ролан Гароса ове године, то је био један од најбољих мечева у историји. Био је невероватан, чиста магија за гледање.

Новак је наставио:

- Нисам желео да гледам тај меч, јер сам изгубио полуфинале од Синера на Ролан Гаросу, и када завршим турнир, једноставно желим да се искључим. Не желим да гледам тенис барем неколико дана, осим ако мој син не жели да игра, онда је то нешто друго. Син и супруга, а донекле и ћерка, велики су љубитељи тениса. Воле да гледају мечеве, посебно финала великих турнира. Тако да сам покушавао тог дана да их извучем из куће. Рекао сам им: Хајде да изађемо, идемо на ручак, у шетњу. Нису хтели да ми кажу директно, али видело се да заиста желе да гледају тај меч. На крају сам рекао: Добро, можете да гледате један сет, па онда идемо. Мислио сам да ће се меч завршити за два, највише два и по сата, па сам тако испланирао време напољу. Али наставили су да играју, пет сати и нешто! На крају смо се вратили кући и гледали последња два сата меча заједно.

Ђоковићу није било лако:

- Када сам их гледао, искрено, осећао сам различите ствари. Прво, осећао сам као неку врсту отпора, као да не желим ни да гледам. Као да сам био приморан да гледам, јер је моја породица желела да гледам. Али тај осећај је брзо нестао. Када гледам тенис, мислим да је то као када Кристијано Роналдо гледа фудбал, видиш све другачијим очима него просечан навијач. На почетку сам био веома аналитичан, покушавао сам да разумем игру, шта играчи тактички раде један против другог. А онда сам ушао у фазу дивљења. То ми се није много пута догодило у животу. Можда само неколико пута када сам гледао Федерера и Надала како играју један против другог. Можда четири или пет мечева у животу које сам гледао и рекао себи: ‘Вау, ово је невероватан, готово астрономски ниво тениса.’ То сам осећао и тада.

Пирс Морган је упитао:

 Да ли си помислио, можда више не могу да се такмичим са овим момцима на овом нивоу?

-То је управо оно што сам говорио, реч је о менталној транзицији. Свесан сам шта се дешава. Свесан сам да су ови момци сада на свом најбољем нивоу и да су бољи. То је реалност. Али током целе своје каријере користио сам различите технике визуализације, менталне припреме и самопоуздања које су ме довеле до овог нивоа. Увек сам веровао у ствари које изгледају готово немогуће. Знао сам да порука коју шаљем себи, речи које изговарам у себи и наглас, одлазе у универзум и враћају се мени на исти начин. Зато сам увек покушавао да будем пажљив, није увек лако остати позитиван и оптимистичан, али сам од малих ногу научен да мислим велико и да градим самопоуздање, јер ће ти оно, било у спорту или животу, донети резултате и омогућити ти да следиш своје снове. Одрастао сам окружен границама. Долазим из земље која је била у рату, под санкцијама и ембаргом. Тенис није имао никакву традицију у Србији, то је најскупљи спорт, а ми смо били породица која је живела скромно, као и већина људи у нашој земљи. Изабрао сам најскупљи спорт у земљи која је имала најмање услова и 99 одсто људи је мислило да смо луди. Када кажем ‘ми’, мислим на мог оца и мене. Многи су мислили да бацамо новац у ветар. Међутим, иако су оба моја родитеља жртвовала све за мене, што никада нећу моћи довољно да им вратим, мој отац је често веровао у мене више него што сам ја веровао у себе.

Ђоковић је био искрен:

- Разумем снагу мисли, али истовремено постоји и биологија. Имам 38 година и улазим у 39. године, и хабање тела је стварно. Верујем да сам донекле живео као Супермен који никад не може да се повреди, који не може да буде слаб. Али последњих неколико година стварност ме је мало ударила. Није да плаћам цену, али учим да прихватим ново поглавље у животу.

Пирс Морган није био убеђен.

- Имам две речи за тебе: Тајгер Вудс... он је пао, сви су га отписали, па се вратио и освојио Мастерс 2019. Да ли мислиш да и ти можеш тако, да неколико година не освајаш, па се онда вратиш и опет победиш?

- До неке мере, већ сам то урадио прошле године, 2023. Али да, разумем твоју поенту. Искрено, имам више сумњи него раније у то да могу да освајам гренд слемове, посебно против ове двојице момака. Али истовремено, знам да док год сам активан и док год улазим на терен, не занима ме ко је са друге стране мреже. Увек верујем да сам бољи, да заслужујем да победим и да ћу урадити све што могу да победим.